Светлуцави свет

Игра светлости прво је што смо запазили на недавно отвореној изложби Јелене Милошевић, сликарке, дизајнерке и иконописца, у Великој галерији Дома Војске у Београду. Било да се пробија кроз детаље осликаних чинија правећи шаре на зиду, светлуца са слика или „дозива” искрицама с перли на хаљинама, светлост је ту да свему дода посебну димензију и ритам.

Две године је ова свестрана уметница припремала изложбу, коју је, у инат корони, назвала „Светковина” у жељи да, како каже, слављењем живота обухвати све своје љубави: стакло, слику и модну колекцију.

Стаклени комади

Филигрански потези четкицом указују на тананост уметнице. Одакле јој та неизрецива снага да ствара.

– Тајна успеха је у љубави, волим људе, волим то што радим. Велика је нематеријална добит када радите то што волите и дајете све од себе. Помажете, то оплемењује – објашњава наша домаћица док нам поглед не силази са стаклених комада кроз које светлост пада разиграно на зид као кроз калеидоскоп.

– Отац, који је био солиста Београдске филхармоније, први пут ме је још као дете одвео у Италију на острво Мурано, задивила ме је лепота дуваног стакла, затим боје – каже сликарка која је од Академије примењених уметности у Београду и многих студијских путовања широм Европе, Америке и Африке прешла дугачак пут усавршавања.

– Стакло је моја прва љубав, има транспарентност, има живот. Када нанесем златну и сребрну нит, са светлом које пролази кроз њега, долази до изражаја његова лепота. Колико год да вам се чини да је танано, лако, нежно – оно је у суштини јако – објашњава Јелена своју страст за ову врсту уметности која поред прецизне руке изискује и стрпљење.

На изложби има антикварног стакла. Ту је и неколико комада из некадашње „Стакларе” Параћин, направљених по Јеленином нацрту пре 20 година. Контејнер стакла донела је из Јужне Африке. Тамо је у њиховим малим дувачницама поручила тачно одређене облике које је сликањем дорадила.

Стакло за ову изложбу набавила је и из Чешке, јер код нас више нема дувачница. Највећи изазов у раду је што нема право на грешку.

– Можете да погрешите, али је велики проблем да се стругањем исправи, уништава се и урађени део. Велике боце су тешке, концентрација не сме да попусти. Левом руком држим, десном сликам, не дишем, да би линија била права, исте дебљине и тако зору дочекам. Понесе ме инспирација, без нацрта, што замислим то пренесем на стакло – каже наша саговорница.

За Јеленине радове критичари кажу да је успела да унесе „јединственост наше традиционалне уметности у савремени дизајн”.

– Своју испреплетану нит повезујем с исконском византијском нити која је у нама. То је тај корен, баштина која постоји и коју негујем и у гардероби и у модним комадима, на сликама и на стаклу – наставља причу наша саговорница додајући да слике прате стакло и да су у сагласју, њих ради комбинованом техником уља и акрилика на платну.

Живот са сликаром оставио је траг. Открива да је графизам у њеном стилу потекао од утицаја покојног супруга Зорана Јовановића Добротина.

– Али, искричава зрнца песка и светлуцави златни прах мој су лични печат који слици даје посебну живост и енергију – истиче Јелена, иза које је 57 самосталних и више од 300 групних изложби у земљи и иностранству.

Бројне су награде које је добила за свој рад, али једну посебно издваја:

– Од мноштва признања у свету и код нас, за учествовање на самосталним и колективним изложбама, најважнија ми је Грамата блаженопочившег патријарха Павла којом сам награђена за давање својих уметничких радова, организовање и слање помоћи у храни и лековима нашем страдалном народу на Косову и Метохији.

Благослов за иконе

Јелена слика и иконе, и то како оне реалистичне, тако и оне на платну, својствене њеном ликовном изразу и темпераменту. Академију СПЦ за уметности и конзервацију у Београду, Одсек иконописа завршила је 2006. године.

– Велики подстицај да закорачим у свет Божанске уметности дао ми је блаженопочивши митрополит Амфилохије с којим сам провела неко време у Јоханесбургу, у храму Св. Томе, у време његових посета нашој дијаспори у Јужној Африци. Од њега сам добила благослов и духовне поруке.

Поред слика и осликаних комада стакла, по којима је препознатљива, на изложби „Светковина” приказани су и уникатни модни комади.

– Волим софистицираност, гламур, ексклузивност, сензуалност. Стало ми је да сваки комад буде прожет дозом естетичности и љубави, да би се жена осећала као принцеза. Ставиле смо на своја плећа много тога и гледамо шта нам је удобније, лакше и тако губимо женственост, ја бих да је вратим. Хаљине су с пуно чипке, тила, органдина, сфаровски кристала. Моје модне ревије прате потрагу за светлошћу, све светлуца – закључила је Јелена Милошевић.

Изложба „Светковина”

У Великој галерији Дома Војске, где је постављено 60 комада стакла, ручно дуваних и прецизном руком Јеленином осликаних: светлосна пирамида, дугачке вазе и различите чаше, свећњаци, боце и декантери, од којих су многи од антиквитетног стакла, као и 45 слика и неколико модних комада, отворена је изложба до 27. маја 2023. године.

Код познатих

Дела Јелене Милошевић, наше а светске уметнице, поседују познате личности и институције, како код нас тако и у свету: Принц од Монака, Опра Винфри, породице Цептер, Мандела, Мугабе, Ђоковић, Галерија Народног музеја у Београду, уметничка збирка Дома Војске Србије и други.