Кумовска (не)лојалност

Нису се Томислав Николић и Војислав Шешељ само политички разишли. Са њиховим политичким сукобом окончано је и њихово пријатељство овенчано кумовском везом. С обзиром на то да се кум у нашем народу веома поштује, раскол између ове двојице политичара има и знатно већу тежину.

Објашњавајући, пре неколико дана, да је и раније међу њима било размимоилажења и да је њихов сукоб кулминирао због ССП-а, о кумству са Шешељом Николић је рекао: – Свом куму Војиславу Шешељу никада ништа лоше нисам учинио нити рекао. Он мени јесте.

Поред тога, новинарима је испричао и ово: – Пре четири године када ме је Шешељ позвао да му крстим унука рекао сам жени „ово неће на добро да изађе”. Шешељ је са свим својим кумовима дошао у сукоб. И ето, сада се то обистинило.

Још једно Шешељево кумство, оно са Вуком Драшковићем, такође, неславно је прошло. Пријатељство између те двојице политичара почело је 1989. године, када су заједно учествовали у оснивању Српске народне обнове, да би прерасло у кумство, када је Драшковић крстио Шешељевог сина Николу. Али, то кумство било је веома кратког века. Штавише, после деветомартовских догађаја 1991. изродило се у отворено непријатељство, па је Драшковић за свог кума Шешеља постао „агент Удбе”, „страни плаћеник”..., док је лидер СРС-а у очима шефа СПО-а био „црвени војвода”, фашиста, зло српског народа и слично.

Иначе, још једно кумство у Српској радикалној странци прошло је лоше – оно између новосадских функционера те странке Маје Гојковић и Игора Мировића, који је на кумство ставио тачку објавивши да Гојковићева није више члан СРС-а.

Када је реч о пропалим кумствима унутар СРС-а, социолог Владимир Вулетић, доцент на Филозофском факултету, заслуге за то приписује Шешељевој конфликтној личности, али оцењује да традиционална јавност, наклоњена овој партији, приликом оваквих разлаза поставља питање „ко је кога издао”, потежући аргумент да се кум не сме издати.

Однос према кумству, које је у Србији било много важније од природног, крвног сродства, данас је битно другачији, примећује др етнологије Бојан Јовановић. Изгубио се онај значај кумства, који је имао у нашој традицији, а који је претпостављао одређену моралност, етичност, духовност.

Др Јовановић, који је научни саветник Балканолошког института САНУ, наглашава да се кумство поштује и због тога што је то сакрализован (освећени) међуљудски однос, будући да је сведок том новом сродству натприродни ентитет Бог. Наш саговорник, међутим, каже да је кумство у политици „потпуно десакрализовано” и да оно данас нема онај значај који је имало у нашој традицији и обичном животу. И показало се (ових дана, али и на примеру кумства Драшковића и Шешеља, које је такође доживело бродолом), да није кумство то које може, наглашава Јовановић да заштити међуљудске односе од раскола, уколико су неки други интереси много значајнији.

Иако се може закључити да на српској политичкој сцени радикали предњаче по броју сукоба међу кумовима, нема основа за оцену да радикали међу собом склапају више кумстава него што то чине у другим странкама.

Тренутно, вероватно најпознатији кумовски пар јесу председник Србије Борис Тадић и министар одбране Драган Шутановац, којем је лидер Демократске странке венчани кум. „Откако је постао мој кум, Тадић је стигао до председника државе”, нашалио се једном у медијима Шутановац. У ДС-у је још један председников кум. Реч је о посланику Драгославу Божовићу, дугогодишњем директору Спортског центра „Ташмајдан”.

И покојни премијер Зоран Ђинђић имао је кумове познате широј јавности. Били су то бизнисмени Драгољуб Марковић и Милан Беко, за које се у исто време спекулисало и да су финансијери Демократске странке. Иначе, Марковић је у јавности помињан и као кум Чедомира Јовановића, лидера ЛДП-а. Тако је „објављено да су кумовски односи између Јовановића и Марковића захладнели због аутомобила које је Марковић дао на коришћење Јовановићу”.

Кад је реч о Ђинђићевој влади, средства информисања су наводила и да у њој седе двојица министара које везује кумство. То су били Александар Влаховић, који се налазио на челу ресора за приватизацију, и Горан Питић, на челу ресора за економске односе са иностранством.

Да и у Социјалистичкој партији Србије има кумова јавност је сазнала у тренутку када се појавила афера „кофер” 2006. године, када је обелодањено да је Владан Заграђанин, директор маркетинга СПС-а, кум Ивице Дачића, садашњег заменика премијера и министра полиције.

Социолог Вулетић објашњава да политичка кумства обично настају у време када се странка тек формира и када је неизвесно каква ће бити њена будућност. У таквим ситуацијама кумовски односи треба да учврсте групу истомишљеника који учествују у оснивању партије. Међутим, како се странка развија и настају проблеми долази и до различитих виђења како они треба да буду решени. „Тада се од кума очекује већа лојалност него од других чланова, а уколико она изостане, и разлаз је емотивнији”, сматра Вулетић и као други мотив политичких кумстава наводи потребу да се њима прикрију разлике у погледима које постоје од самог почетка.

У нашем народу обично се каже да „кум није дугме”. Уз такву тезу, објашњавана су и нека постављења на државне функције и директорска места. Иначе, кум Војислава Коштунице – Мирољуб Божовић, који је био помоћник директора „Колубаре” изјављивао је својевремено да му не пада на памет да буде директор предузећа да се не би причало како је на то место дошао захваљујући куму–премијеру.

Колико се кумства у политици склапају због интереса, а колико због стварног пријатељства? Етнолог Јовановић сматра да кумство у политици није ништа више израженије него у другим областима живота. С друге стране, оно је, каже, подједнако дерогирано у политици као и у осталим областима живота, с тим што је у политици као најистуренијем облику јавног живота, то и најочигледније.

Подсетимо, у темеље стварања савремене српске државе уграђено је и ниподаштавање кумства (Карађорђа је убио кум Вујица, по налогу Милоша Обреновића). То показује да и у то време, пре два века, али и пре тога и касније, кумство није било то које је могло да заштити људе од борби интереса и сукоба који долазе из животне арене, закључује др Бојан Јовановић.