Ех, те неуништиве жене

У 2021. Матица српска је издала зборник радова под називом „Положај српског језика у савременом друштву”, против Закона о родној равноправности (уредници Драган Станић и Срето Танасић), а након одржаног скупа посвећеног истом питању (сви су материјали доступни на сајту Матице). У зборнику се посебно окривљују три жене: Зорана Михајловић, Гордана Чомић и Маја Гојковић.

Иринеј (Буловић), епископ бачки, на том је скупу, потом и у уводном тексту зборника, изразио став да „џендер-језик представља веома озбиљну претњу браку и породици”, па „следствено, угрожава и читаве народе”.

У ускршњој посланици патријарх је само поновио молбу да се обустави „насиље над српским језиком” које се спроводи кроз „наметање родно осетљивог језика”. Иза чега, тврди, „крије се борба против брака и породице” (на срећу, овај део је избачен из текста посланице објављене и дистрибуиране верницима по парохијама).

Чини се да заправо имамо два патријарха истовремено у држави – један се огласио у 2021, а други у 2023. о истој ствари.

Ако родно осетљив језик уништава брак и породицу, онда би то значило да је у језицима у којима је родно осетљив језик већ одавно делатан резултирало разореним породицама (на пример у немачком језику). Или обратно, у језицима у којима не постоји категорија рода, па онда и нема родно осетљивог језика на начин како је то у српском језику (на пример, у мађарском), изостаје „претња браку” и сви су бракови стабилни и породице неуздрмане. Наравно да се то није десило!

Родно осетљив језик, с једне стране, одражава друштвени статус жене, онако како га је патријархални конструкт наметнуо као једину истину. Сада тај конструкт покушавамо да променимо деконструкцијом, новом употребом језика, којом се афирмишу вредности те бројније половине друштва (не само код нас). Процес је дуг, и тражи много новог знања о томе шта се новом језичком употребном може променити. Нажалост, језичка култура (ту се сви слажемо) могла би бити делотворнија у овом времену незнања, насиља и лоших теоријских поставки (какве лансира као једину истину Одбор за стандардизацију српског језика).

У патријархалној култури су жене потрошна роба, а не вредност која подстиче на креативност. Заправо је родно осетљив језик окренут језичкој креативности јер се даје велика слобода за изналажење форме језика за (позитивну) намеру говорника. Није реч само о говору (језику) мушкарца и жене него и жене о жени (тако, на пример, изјава бивше министарске у Влади Србије да је Тања Мишчевић „климоглава службеница” јесте креативан израз, али је једнако родно неосетљив, јер је намера била да се понизи особа о којој је реч). Намера је оно што претходи изразу. А онда, и када неко ко има моћ каже (у лошој намери) да „џендер-језик представља веома озбиљну претњу браку и породици”, језик се сам одбрани! Јер, „језику је свеједно” (како читамо у наслову једне добронамерне књиге).

Не знам зашто након две године од изјаве епископа, и након изјаве патријарха за Ускрс, ова тема изазива толики одјек кроз медије, становиште које је непроменљиво у СПЦ? Зашто се у време када држава признаје независност Косова, када инфлација расте у висине, опет жене „кажњавају” тако што се уводе на сцену, уз одрицања да могу бити видљиве у језику. Ех, те неуништиве жене!

Остаје питање: зашто монаси (моно – један, сам), у име очувања велике тајне брака, нису у младости одлучили да буду у улози „супруг” (старословенски: су-пронг – упрегнут у исти јарам) и тако докажу залагање за вредности брака – у мукама јарма.

* професорка емеритус Универзитета у Новом Саду