Разум, шта то беше

Очито неки политику замишљају као мали Ђокица. Сматрају да је довољно што ће галамити и постављати надреалне услове и уцењивати, а да претходно нису направили ни улазну, а ни излазну стратегију. У нашем народу се одавно зна без чега се у сватове не иде, што се јасно може одсликати на један део опозиције који је грлом у јагоде улетео у нешто без икаквог плана, програма и стратегије. То ти је оно када не умеш да процениш колико можеш да се пружиш, па се на крају борбе због лоше процене опружиш, јер те је неко паметнији нокаутирао.

Сама идеја постављања шатора на међународној саобраћајници потез је раван лудилу. Неко би рекао потез раван политичком самоубиству. Но, они који су то одабрали још једном су показали апсолутну незрелост, јер колико год да је неко против власти, ипак нико нормалан не жели да му реметиш нормалан живот, одлазак на посао, да му угрожаваш слободу кретања, а све то због политичких циљева. Додатно, када се сагледа да си у све то кренуо тако што си претходно злоупотребљавао трагедију која нас је погодила, онда се обичном грађанину још више огадиш. И ником неће бити жао што си себи направио политичку штету, већ ће људима бити жао што је то штета по државу, јер блокадом најважније међународне саобраћајнице која иде кроз нашу земљу ми губимо озбиљан новац, али и кредибилитет. Нигде у свету се тако нешто не ради, јер исте секунде те прогласе за неурачунљивог и сместе те у болницу. Но, можда је и боље овако да људи виде ко жели и на какав начин да преузима власт и ко би нас водио. Ликови који због својих шићарџијских интереса дају себи за право да малтретирају све живо. Људи без трунке разума.

Оно што је најбитније у суочавању са оваквим људима јесте бити смирен и стрпљив. Показати челичне живце и нудити им у сваком моменту да дођу и да разговарају. Колико год се ти људи неурачунљиво понашали, власт мора увек са осмехом на лицу да их дочека и да са њима разговара. Никаква агресија према њима, никакво интервенисање, апсолутно смирено и трпељиво колико год да траје. Поента западних служби, које иначе све ово потпирују, управо и јесте да власт реагује бурно и агресивно како би се ови што блокирају међународну саобраћајницу приказали као жртве. Без обзира на чињеницу да је блокирање међународне саобраћајнице апсолутни акт најгорег насиља према грађанима Србије, али и према свим странцима који пролазе кроз Србију, било каква реакција полиције према тим људима била би протумачена као акт насиља власти и њеног репресивног апарата према мирним демонстрантима који, ето, само блокирају кампујући најбитнију саобраћајницу у Србији. Ово је заправо класична игра надмудривања. Западне службе преко својих испостава намерно провоцирају власт да реагује бурно и да пошаље полицију. Са друге стране, власт не сме никако да се упеца на ту удицу, већ напротив мора да се покаже мудријом и да јуначки све то истрпи.

На крају, више нико не говори о страдалој деци. Нико више не спомиње жртве, њихове родитеље, како побољшати стање у просвети. Господа која блокирају међународну саобраћајницу заборавила су због чега су уопште кренула на протест. Политички циљеви су им од старта једино били важни. Важно је да то обични људи схвате и да после овог суманутог авантуризма више ником не падну на памет овако бесмислени политички потези. Можда је ово сјајна шанса да све ове анархо-левичарске организације разумом победимо, јер они су без разума. Потомци Брозових официра и политичких кадрова после овог лудила надам се, уз божју помоћ, отићи ће заувек ка мрачним страницама наше историје.

Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa