Опструкцијом до заборава

Са сваком годином која пролази, осим пригодне свечаности којом се обележава дан када је НАТО авијација одлучила да изручи бомбе на зграду РТС-а, усмртивши том приликом шеснаесторо људи, успомена на тај догађај као да све више бледи у јавном сећању. С једне стране, то је последица неумитног протока времена, али истовремено, с друге, стиче се и утисак да је тај заборав некако пожељан. Као да се потка прихваћеног јавног сећања – по којем је ту реч о још једном злочину НАТО-а – некако истањила и изгубила не само свој несумњиви комеморативни значај него и свој пропагандни потенцијал.

Маргинализација случаја РТС, хронолошки гледано, почиње већ од првог дана по бомбардовању: вест о том догађају пуштена је у главном Дневнику тек у 25. минуту! Случај је одгурнут у страну и у октобру 1999, пред Европским судом за људска права у Стразбуру, где су породице погинулих радника (без помоћи званичних државних органа) поднеле тужбу против 17 земаља НАТО-а. Суд је себе прогласио ненадлежним и тужбу одбацио из формалних разлога. Процес против одговорних лица у домаћем правосуђу покренут је тек у јануару 2001, али се тужба заснивала на одговорности појединачног лица (Драгољуба Милановића, ондашњег директора РТС-а), а не Министарства одбране, под чијом ингеренцијом је РТС био у ратним условима и које је било задужено да надгледа спровођење мере Савезне владе о евакуацији запослених на резервно место рада.

На самом почетку суђења, судија Радмила Драгичевић Дичић обавестила је породице да од представника Бије, с којима се консултовала, није добила одобрење да се архиви тог тела користе на суђењу Милановићу пошто је њихов садржај „службена тајна”! Истражни судија В. Мирчић није прихватио ниједно од десетак имена које су породице предложиле да се изведу на сведочење (између осталих, ни пуковника Војводића, који је у ноћи бомбардовања допутовао из Црне Горе и извео своју кћи Наталију Синановић из ноћне смене), али је зато упитао породице: „Зашто не кривите НАТО? Зар овог човека (мислио је на Драгољуба Милановића) да оптужите, а не НАТО?” На захтев за саслушањем ондашњег председника Србије Милана Милутиновића одговара да је то за њега „сведок другог реда” и да ће га саслушати тек након што саслуша главну тужитељицу Хашког трибунала Карлу дел Понте. Већ тада су, дакле, били постављени темељи политичког дискурса по коме су Срби, по правилу, недужне жртве, а сва кривица се сваљује на НАТО и мрски Хашки трибунал. На крају, Милановић је осуђен на 10 година затвора, као изоловани појединац, одговоран због „нехата с тешким последицама”.

Нови талас опструкције дешава се 2009. године, када, након дугогодишњих обећања, Специјално тужилаштво за организовани криминал 2009. (заменик спец. тужиоца Голубовић) коначно решава да се позабави предметом РТС. Основно питање на које породице траже одговор јесте како је могуће да се за све остале објекте знало да ће бити бомбардовани (укључујући и војне), сем за РТС; у том случају, то би значило да су ти људи жртвовани. Специјално тужилаштво прикупља неке важне доказе, између осталог и од војне тајне службе, али се одмах затим проглашава „ненадлежним” и пребацује случај Вишем тужилаштву у Београду, с напоменом да „постоје довољне индиције за покретање истраге”. Виши тужилац Томислав Килибарда предмет уступа свом заменику, дугогодишњем војном тужиоцу Зорану Ђошићу, који међутим „губи” низ кључних докумената, да би на крају обавестио породице жртава како „нема елемената за покретање истраге”, али да ће предмет „замрзнути” и то „из поштовања према породицама”. Међутим, Законик о кривичном поступку (ЗКП) не познаје нешто такво као што је „замрзавање истраге”. Тиме је Специјални суд заправо ускратио могућност породицама да искористе своја законска права, тј. да се обрате Апелационом јавном тужилаштву и Европском суду за људска права.

И, на крају, последњи прстен опструкције. У лето 2013, при крају градоначелничког мандата Д. Ђиласа, донето је решење о изградњи меморијалног центра. РТС је расписао конкурс за идејно решење, на који је пристигло неких 40 радова. Победио је пројекат трочлане групе „Неоархитекти”, који је предвиђао конзервирање полусрушене зграде у Абердаревој, уређење и опрему меморијалног простора. Градске власти преузеле су пројектну документацију, у буџету су одвојена средства, али је дошло до смене власти, пројекат је заустављен, а средства су очигледно потрошена у неке друге сврхе (за фонтане, новогодишњу расвету, поплочавање Трга републике). Зграда мастера, погођена 1999, која је требало да буде претворена у меморијал, наставила је да пропада. Удружење новинара Србије, које већ готово четврт столећа пролива крокодилске сузе над судбином „убијених колега” и организује скупе „међународне конференције” о бомбардовању РТС-а (уз учешће владе), није реаговало на чињеницу да је изградња меморијала обустављена, као ни РТС, који је формални носилац пројекта очувања сећања на изгинуле техничаре. То тако траје већ читаву деценију. Као да сви чекају биолошки нестанак породица жртава и да цела ствар с олакшањем буде предата забораву. Јесу ли то заслужиле жртве са РТС-а?

Преводилац и есејиста

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa