Самоћа као цена слободе

Ужасно смо затровано племе. Све што је било интелектуално посечено је, све што је било независно укинуто је. Остаје нам ниво проповедања, што је страшно, речи су глумице Соње Савић (Чачак, 15. септембра 1961. – Београд, 23. септембра 2008), једне од звезда југословенског глумишта осамдесетих година прошлог века, које ће се чути и у представи „Ко игра Соњу Савић” у режији Андраша Урбана. Премијера је вечерас од 20 сати у Културном центру Чачак. Две вечери касније у истом термину биће изведена и београдска премијера у Битеф театру. Редитељ Андраш Урбан потписује и концепт, и сценографију. Драматургију је радила Ведрана Божиновић, костиме Селена Орб, музику Ирена Поповић Драговић.

Продуцент је Градско позориште Чачак у сарадњи са Битеф театром. Представа је део пројекта „Чачанска родна” како гласи слоган града Чачка, који је проглашен Националном престоницом културе 2023. године, који ће бити представљен кроз четири целине: „На Слободи”, „На Морави”, „На раскршћу”, „На калдрми”. Представа „Ко игра Соњу Савић” део је програма „На калдрми”.

„Цела једна генерација завршила је код Вуковара са бомбом под трбухом. Било је то самоубиство једне младости”, реплика је која се протеклих дана могла чути на пробама представе „Ко игра Соњу Савић”. Како је ово дело настајало, Андраш Урбан објашњава за „Политику”:

– Идеја да радимо представу о Соњи Савић зачета је још пре пандемије, а потекла је од позоришта у Чачку. Они су ме замолили да размислим о реализацији представе о Соњи Савић, јер су желели да имају сценску причу о њој, будући да је потекла у том миљеу. Да направим своју ауторску представу која ће из уметничког угла осветлили личност ове талентоване глумице. Деловало ми је врло симпатично, изазовно да се посветим том раду и прихватио сам позив. Током протеклог периода бавили смо се документарном грађом, гледали филмове Соње Савић, истраживали њене приче о позоришту. Ишчитавали њене интервјуе, смеле изјаве које не губе на актуелности, преслушавали разговоре које је водила са људима. Цео текст представе заправо је базиран на њеним изјавама, реченицама које су се касније појављивале, делиле на друштвеним мрежама и које и данас имају јачину.

Према Соњи Савић се односимо као према некоме, како каже Андраш Урбан, ко је имао огроман таленат. Хероини која је имала особен, узвишен однос према уметности. Сви постајемо нешто друго временом, прихватамо неке ствари које смо у неком тренутку одбијали. Соња Савић је оличење свога времена, уметничког дара који је непоновљив.

У представи „Ко игра Соњу Савић” играју: Никола Воштинић, Братислав Јанковић, Борјанка Љумовић, Ивана Терзић.

Соња Савић у раном детињству исказала је глумачки дар, а дебитовала је у филму „Лептиров облак” 1977. године. Дипломирала је глуму на Факултету драмских уметности у Београду у класи професора Миње Дедића, заједно са Бранимиром Брстином, Светиславом Гонцићем, Сузаном Петричевић, Оливером Јежином, Зораном Цвијановићем… и јако рано стекла статус звезде домаће кинематографије, захваљујући улогама у филмовима: „Живети као сав нормалан свет”, „Уна”, „Шећерна водица”, „Давитељ против давитеља”, „Балкански шијун”, „Чавка”… Сматрана је вечитом бунтовницом, иконом своје генерације и симболом тихе побуне.

„Изгледа да је самоћа цена моје слободе. Без идеала, без вредности и уверења, живота нема. Неуроза је узрок немоћи да будемо племенити у средини у којој живимо. Биће тако док не нађемо језик и начин опхођења, док не разрешимо болест, сами себе излечимо, док не пронађемо сопствени систем да комуницирамо са људима. То је моје осећање стварности. Тако се рађају начини понашања. Зато волим рокенрол. С хиљаду људи бити интиман јавно”, речи су Соње Савић, које и данас многи цитирају.

Када је позоришна сцена у питању Соња Савић играла је само у Београдском драмском позоришту и то у представи „Злочин и казна”. Била је суоснивач независне сцене Пивара „Нова осећајност” и „Погон” Дома омладине… Њена 30 година дуга каријера оставила је значајан траг у југословенској култури и кинематографији. За своју глуму добила је највећа уметничка признања. Преминула је 2008. године у Београду, а сахрањена у селу Доња Горевница.

С краја 2011 године, обележено је пола века од њеног рођења, у Музеју Југословенске кинотеке, тим поводом представљена је биографија „Соња Савић – отворена станица”. Соњина мајка поклонила је њену имовину Галерији „Надежда Петровић” у Чачку са жељом да помогне младим уметницима. Годину дана касније завршен је документарни филм „Соња”, који је режирала Драгана Кањевац, да би 2013. године био одржан мултимедијални догађај „Само своја: Соња Савић”. Раде Шербеџија говорио је да је Соња Савић једна од најдивнијих глумица на свету и да је у потпуности била посвећена својим филмовима које је волела више од свега.