Нека деца се још налазе у стању шока и неверице

У овом тренутку на терапију иде 11 ученика из седмог два, у разговору за наш лист истиче др Никола Петровић, професор на Одељењу за психологију Филозофског факултета у Београду и један од координатора тима за психолошке кризне интервенције у Основној школи „Владислав Рибникар”, који је формиран након трагичног догађаја. Са њима раде др Данило Пешић, психијатар са Клинике за децу и омладину Института за ментално здравље, и др Нина Стојковић, психијатар са Института за ментално здравље. Родитељима психолошку помоћ и подршку пружају др Тија Деспотовић, психијатар, и др Иванка Дуњић, психотерапеут из Друштва психоаналитичких психотерапеута Србије. Осврћући се на наводе оца ученице Слободана Негића, који је у емисији „Утисак недеље” истакао да је два дана након масакра у школу „Владислав Рибникар” дошла психијатар др Ранка Радуловић, која је уз знање директорке школе деци пуштала народну музику и говорила да треба да се повежу са духовима и душама својих погинулих пријатељица и пријатеља, др Никола Петровић је нагласио да Друштво психолога Србије није имало контролу над дешавањима првих дана након масакра, односно да је Министарство здравља ангажовало др Ранку Радуловић.

Марина Надејин Симић, председница Извршног одбора Друштва психолога Србије, објашњава да се нека деца још налазе у стању шока и неверице и додаје да њихове реакције зависе од бројних фактора – почев од узраста, па до сведочења самом масакру. Оно што је свима заједничко јесте чињеница да нико не може да их натера да дођу на психотерапију – одлука о тражењу помоћи мора потицати од особе која пати. Наша саговорница која цео живот ради са децом и тинејџерима, истиче да у случајевима када дете неко натера да дође код психолога па оно ћути или прича о неважним стварима да би удовољило родитељима – психотерапија нема смисла.

„Већини ученика школе вероватно неће бити потребна психотерапија, али треба имати на уму да се велики део њих и даље налази у фази шока и да ће реакције неке деце бити одложене. Чињеница је да су ђаци одељења седмо два посебно трауматизовани и да већина ђака овог разреда не иде на наставу. Можемо очекивати да ће њима бити потребан најозбиљнији психотерапијски третман, а са некима од ових ђака радиће и психијатри са Института за ментално здравље. Школа свакако није место где се обавља индивидуална или групна психотерапија, већ место где може да се пружи психолошка „прва помоћ” и обави „тријажа” у неке друге институције. Нисам сигурна ни да би високотрауматизовану децу требало упутити у било коју психијатријску болницу, јер сцене из тих установа деца заиста не треба да гледају. Њима се дефинитивно треба обезбедити посебан простор за психотерапију, али мој савет као психолога гласи – пустите децу још неко време да тугују, буду бесна или се љуте. Немојте их силити да одлазе код психолога или психијатра, јер та терапија онда неће имати никаквог смисла”, закључује Марина Надејин Симић.