Адолесцентима треба причати и о сексу

Адолесценција представља период од пубертета до одраслог доба. Реч је о временском распону од 10. до 19. године, који је познат као важан развојни период. Проблем како би одрасли могли да помогну младима да што боље уђу у живот одраслих стар је колико и човечанство. Методе те едукације зависе од културе, религије, климатске зоне и локалне средине у којој млади одрастају. Данас главно ризично понашање у том периоду долази услед употребе психоактивних супстанција (дрога и алкохол) и због неадекватног сексуалног понашања које се манифестује прераним првим сексуалним односом, мултиплим партнерима, незаштићеним сексом, заражавањем полним болестима, раном трудноћом, абортусима и порођајем у младим годинама.

Ризично понашање и нежељени догађаји у адолесцентном добу утичу на лош здравствени исход, не само у младости, већ и у одраслом добу, укључујући ментална оштећења, ризично сексуално понашање током живота, појаву насиља и злочина. Последњих десетак година све је мање незаштићеног секса, али се заштита среће само у око 50 процената код жена, а код мушкараца и ређе. Школа је у развијеним земљама најважнији извор информација о сексу, укључујући и заштитне методе. Информације добијене у школи не повећавају, већ напротив, смањују проценат омладине која почиње са сексом у раним годинама. Најважније је да постоји повезаност школе и породице у адолесцентном добу, јер се тако обезбеђују најбоља заштита здравља и бољи живот у одраслом добу.

Младе девојке већином улазе у свет секса због љубави, а младићи из радозналости. Тешко је доћи до тачних података о првом сексуалном искуству.

Најпоузданији су подаци добијени истраживањима у великим градовима, а таква истраживања ређе се врше у сеоским и руралним крајевима. Према једном домаћем истраживању, 20 одсто девојака је имало први сексуални однос пре навршене 17. године, а 46 одсто их је имало само једног партнера. У другим истраживањима је показано да су се у шест случајева од 10, девојке касније вериле или биле у трајном сексуалном односу с јединим партнером, а у четири случаја од 10, мушкарци су с првом партнерком имали трајни однос. Време првог сексуалног односа се помера према старијем добу с бољом едукацијом и вишим друштвеним статусом. На срећу, у адолесцентном добу ризично понашање није главна одлика. Заштита на више нивоа социјалне екологије подстиче позитивне исходе или ублажава негативне ефекте ризичних фактора. Синхронизована брига, подстицаји и осећај припадности породици и школи чине снажну заштиту особе у узрастању.

Све особе, у било којем животном добу, изложене су могућој појави полних болести (гонореја, сифилис, хламидијаза, генитални херпес, хепатитис Б, полне брадавице услед хуманог папилома вируса, трихомонијаза и хумани имунодефицијентни вирус – ХИВ). Ризик од заразе је појачан када се мењају партнери при незаштићеном сексу. Чак ни секс код лезбејске популације није увек безбедан што се тиче полно преносних инфекција јер је код њих честа бактеријска вагиноза. Реч је о инфекцији анаеробним бактеријама које потискују Lactobacillus флору.

Жене су чешће изложене насиљу него мушкарци, било физички, сексуално и/или психолошки од стране интимног партнера. Последице укључују слабо опште здравље, бол и појаву менталних проблема. О сваком насиљу је неопходно информисати родитеље, школу и здравствени систем у циљу превенције, а понекад и полицију, ради спречавања убиства или тешких физичких повреда.

Др Рајко Игић,
Сомбор