Силикони у мираз

„Шта бисте ви урадили да вам на плажи нон-стоп испадају сунђерчићи које стављате у купаћи и да имате груди девојчице од 12 година? Чак и најмања величина грудњака била ми је као ’Гуливерова ципела’. Осећала сам се као да ми недостаје део тела који сви имају а само ја немам. Ето, зато сам уградила силиконе, а не да бих се експонирала, попут естрадних звезда. Сада сам презадовољна својим изгледом. Више немам комплекса, а могу без стида да обучем и мајице са деколтеом“, прича за „Политику“ А. Ј. (25), која се недавно подвргла операцији повећања груди.

Иако се према упозорењима Америчке агенције за храну и лекове пацијенткиње после захвата на грудима, између осталог, могу суочити и са компликацијама као што су претерано лучење млека, одумирање ткива груди, попуштање лигамената, спуштање дојки, пуцање имплантата, сваке године армија од око 330.000 Американки поносно умаршира у нове животне битке наоружана популарним силиконима. О броју Српкиња које се одлучују на сличне интервенције не води се прецизна статистика. Ипак, јавности је доступан податак да главни српски дистрибутер силиконских помагала, представништво америчке корпорације „Ментор“, која за производњу уметака има атест поменуте агенције, сваке године у Србијуиспоручи близу 5000 комада. Нешто мање од трећине, према грубим проценама, буде уграђено женама после ампутације дојке, узроковане канцером. То је случај и са Крушевљанком А. Ђ. (29), која је на својеврсном „генетском лотоу“ мајке природе добила доброћудни тумор. У последње време интензивно је размишљала о могућности да једним потезом „убије две муве“:

– Ускоро ћу отићи на операцију груди којом ћу решити два проблема: здравствени и естетски. Лекари су ме уверили да умеци неће изазвати нове израслине и да једног дана нећу имати проблема с дојењем. Једино ме брину јаки болови на које су ме упозорили, као и то како ће тећи опоравак. Ипак, чврсто верујем да ће задовољство када видим како је све протекло победити бол – прича наша саговорница.

Прћаст уместо „орловског” носа

(/slika2)Оправданост операције, како тврде стручњаци, субјективна је категоријаза пацијенте али и за лекаре. Ту ништа није само црно или бело: нијансе су пресудне. Тако, према речима др Јелене Шукрије, специјалисте пластичне и реконструктивне хирургије из београдске клинике „Ореа“, естетска хирургија је често веома благотворна и може учинити чуда када је реч о самопоуздању.Тешко је описати како се осећају особе које су 20 или више година имале клемпаве уши или орловски нос, а сада су „други људи“. Слично је и са женама којима је, због карцинома, ампутирана дојка.

– После таквих операција на телу постоји велики недостатак. Ипак, у пластичној хирургији готово да више ничега нема што не може да се поправи. Уколико је неко унакажен у саобраћајној несрећи и има реалну потребу за више интервенција, само треба да има стрпљења. Таквим пацијентима операције су најпотребније да би им се живот вратио на старо – каже др Јелена Шукрија.

Посебанхируршки захват, којем су склоне превасходно млађе жене у конзервативним срединама, јесте операција химена. Неке неискусне „Пепељуге“, у процепу између етикете „старомодних и затуцаних“ коју им додељују вршњаци и суровог жига којим их обележавају старије генерације, прерано, а неретко и на силу губе своје „крхке стаклене ципелице“. Тако се у неким светским, али и српским клиникама обавља и „враћање девичанства“, чему се често подвргавају и проститутке под наговором муштерија са посебним захтевима. За многе стручњаке хименопластика је и даље потпуно неоправдан захват и пуки хир. Ипак, у срединама у којима је изразито јак религијски утицај, као што је то случај са земљама исламске вероисповести, доказивање „нетакнутости“ током прве брачне ноћи део је императивних обичаја које жене треба да поштују. И на Западу се, додуше стидљиво, невиност враћа у моду. Отоме најбоље сведочи јачање утицаја невладиних организација попут америчке „Права љубав чека“, која добија све више присталица.

Са друге стране, подвргавање хируршким интервенцијама може бити алтернативно решење за смањивање порције. Тако неке жене, после низа пропалих дијета, одлучују да направе коначан рез и елиминишу вишак масних наслага на боковима, задњици, стомаку... Неудатима је то, како кажу, и добра инвестицијаза будућност, од које не могу да их одговоре ни добронамерни савети стручњака да ће имати болове као да су неприпремљене урадиле хиљаду склекова одједном. Није редак призор да са новим „трофејима“ у близини „јачег пола“ у борби за пажњу засене и предње трапове скупих четвороточкаша који се паркирају утзв. силиконским зонама.

Када „мајстор у белом мантилу“ осети претерану „убеђеност“, нереалне жеље, па чак и сумануте идеје код пацијента, „на сцену“ ступа још један специјалиста – „лекар за душу“.

– Једном је у моју ординацију дошла девојка убеђена да јој је нос превелик. То је већ била једна опасна ситуација, јер је млада дама била заиста прелепа према свим канонима. Имала је симетрично лице и правилне црте, што је објективно потврдило више особа. То је указивало да је реч о поремећају телесне шеме, једном од симптома „дифузије идентитета“, при чему пацијент доживљава себе као измењеног, делом или у целини – објашњава др Зоран Илић, психијатар.

„Драга, повећај груди”

(/slika3)Такође, понекад се дешава да један од партнера тражи од вољене особе да се подвргне хируршкој интервенцији. Најчешће такве захтеве постављају мушкарци, предлажући „лепшим половинама“ увећање груди.

– Ту не можемо много да урадимо, осим да таквом пару скренемо пажњу на пролазност веза и трајност последица операција. Велики је проблем за лекара шта радити у ситуацији када неко дође и каже „мене је мој партнер натерао“. То је апел за помоћ. Ипак, то су изразито ретке ситуације – каже др Илић.

Према његовим речима, чин одлуке о томе да ли ће се неко подвргнути хируршком захвату може се упоредити са разликом између потребе, жеље и луксуза.

– Тако, на пример, ако сам жедан, реч је о потреби, ако желим пиво, то је жеља, док је избор посебне марке пива већ луксуз. Наравно да човек који је доживео саобраћајну несрећу има потребу да изгледа што приближније ономе како је изгледао пре удеса. Али, ако неко годинама има клемпаве уши и никада му то није сметало, а онда одједанпут почне да му смета, онда се поставља питање шта је разлог. Тренутак у коме се дешава одлука неизмерно је важан. Јер, ако је некоме кренуло лоше у животу на неким битним пољима, онда би та операција за њега била компензација. Све ово не значи да ће такав човек бити заувек срећан. Треба потражити у себи неке друге квалитете, неке успехе који су више последица сопственог напора – наглашава др Илић и додаје да се привремени доживљај беспомоћности не решава пластичном хирургијом. Такође, интервенција психијатра је неопходна када су жеље за пластичним операцијма последица тренутних психолошких стања или неких психијатријских поремећаја. У другим случајевима – додаје др Илић – естетске операције могу да у великој мери допринесу порасту самопоуздања.

Када је била девојчурак, америчка глумица, певачица и, кажу, страствена љубитељка естетских захвата Шер вероватно није ни сањала да ће једног дана моћи тако лако да се „реши“ непотребног, а од Адама давно на коришћење добијеног ребра и тиме можда нагласи да је наступило доба владавине еманципованих жена, које не презају ни од пластичне хирургије. А можда ће ускоро и ово бити сасвим уобичајен захтев „мајсторима“ у белим мантилима: „Докторе, уградите ми још зеленију дужицу ока. Или, не, чекајте, нека буде са тиграстим дезеном!”