Дошли рачуни на наплату

Инфлација којом смо ушли у ову годину учиниће своје. Смањиће потрошњу таман толико да обори раст бруто домаћег производа (БДП) са прошлогодишњих 2,3 одсто на испод два одсто. У овој комбинацији лоших кретања не дешава се оно што обично мислимо, да ће мања тражња бар оборити инфлацију. Не, подићи ће јединичне трошкове производње и услуга, и тиме, ако не погура инфлацију, онда сигурно успорити њен пад. Зато је мало вероватно да се остваре очекивања да се инфлација до краја године сведе на око осам одсто.

Ако се инфлација, у периоду до краја идуће године, устали на нивоу од десетак одсто, а ми „истрајемо” на садашњем курсу динара, лепеза проблема се проширује. И у извозу ћемо бити неконкурентнији него досад, с обзиром на знатно мању инфлацију и ширем окружењу, и ето још једног узрока могућег успоравања привредне активности. Што се увоза тиче, он је скоро већ ударио у плафон, и нема бојазни од његовог раста ни количински ни вредносно. Нажалост, мала утеха.

Е сад, како изаћи из овог зачараног круга. Експанзивнијом монетарном политиком? Референтна каматна стопа после неколико повећања сада мирује, што наводи на помисао да ће почети и да пада. Не би вредело, као што ни њен раст није успорио инфлацију. Привреди не треба више текућег новца, ликвидност није проблем. Проблем је како повећати обим производње и услуга и смањити негативан утицај фиксних трошкова у условима успоравања активности. Смањењем пореза и доприноса на зараде запослених? Ако то оде на повећање нето зарада то повећава куповну моћ купаца добара и услуга, али не смањује трошкове привредних субјеката. На другој страни отвара се проблем отежаног пуњења буџета и финансирања друштвених  делатности (здравство, школство и др.) и пензија, из доприноса на зараде.

Повећање нето зараде повећава тражњу, али се то поништава редукцијом буџетске потрошње. Ако се не смањи буџетска потрошња, расте задуживање за њено покриће. Ефекат нулти, или, у најбољем случају, занемарљив. А разлога за редукцију буџетске потрошње има још. Јавни дуг је премашио 35 милијарди евра са великим изгледима за даљи убрзан раст. То повлачи и раст трошкова камата, како по основу раста дуга, тако и због раста камата на нова задуживања.

Па где и како смањити буџетску потрошњу? На платама у јавном сектору? Никако, због многих последица које из такве мере произилазе. Значи, остаје смањење јавних инвестиција и смањење задуживања за њихово финансирање. То би можда успорило раст јавног дуга али и раст БДП-а, што значи добитак на ћуприји, а губитак на мосту.

Кажу, проћи ће то. За све што нас мучи, а мучи нас, кажу државни званичници, мање него друге, јер смо најбољи, крива је светска криза. А тек рат у Украјини, па увезена инфлација, занемарујући да је тамо, одакле смо је увезли, више него дупло мања. Нажалост, неће проћи. Како смо сејали, тако жањемо. А слично сејемо одавно, није то изум ове власти. Она је само ствари додатно закомпликовала.

Пошто је одмах схватила да није у стању да развој економије заснује на трајним и одрживим основама, јер немамо ни системске ни финансијске претпоставке за такав пут развоја, определила се за политику брзих ефеката у које је релативно лако убедила већину грађанства, док је економија из дана у дан све више добијала карактеристике економије на одређено време. Полуге такве политике су, стране директне инвестиције, повећање, голим оком видљивих, јавних инвестиција, стабилан курс динара уз помоћ девизних прилива по основу страних директних инвестиција и дознака из иностранства са веома повољним дејством на ниску инфлацију и покривеност дефицита платног биланса без додатних задуживања по том основу. Јак курс динара је увоз чинио много јефтинијим, а висок увоз смањивао зависност буџетских прихода од раста БДП-а. Није тешко схватити да су све погодности по тим основама, убудуће, ако не под знаком питања, оно сигурно са мањим ефектима на текуће резултате економије.

Зато се морамо определити за тежи а сигурнији развој економије, што је ова власт својевремено пропустила да предочи и предложи. Сада је то много теже, али искључује могућност одлагања и наставка по досадашњем моделу. То наравно подразумева да смо схватили основне ствари из економије. Да је стварни успех реални раст БДП-а, заснован на све квалитетнијој запослености, а не раст у еврима, а да су плате и пензије вредне колико и њихова куповна моћ. Да је успех заустављање раста дугова а не њихов пад у односу инфлаторни БДП, а да је раст девизних резерви добар ако је последица све бољег односа извоза и увоза. Да је курс динара прави када се више исплати извозити него увозити, потраживати него дуговати. Да ће мала незапосленост бити успех кад будемо имали повољну демографију и малу емиграцију, да је расподела оствареног у корист личне и јавне потрошње науштрб домаћих инвестиција највећа могућа грешка у економији, и да не набрајам.

Економиста

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa