Живот има смисла и у позним годинама

У Шапцу живи адвокат Слободан Лале Смиљанић, који нам је и поред слабовидости у последњих седам–осам година подарио више од десет романа. Иако у пензији, не посустаје у стваралачком процесу – подсећа на судбину проте Смиљанића (улица у Шапцу носи његово име), такође и на Задужбину, касније хотел „Зелени венац”, а данас приватну зграду. Поводом романа „Дрина плаче и памти” рецензент је забележио: Слободан Смиљанић, четврт века након завршетка сукоба, своју нову књигу посвећује страдању српског народа у средњем Подрињу од марта 1992. до фебруара 1993. Да би поводом промоције романа „Мачванка” новинарка Светлана Љубић забележила кредо магистра права и писца у пуном замаху: „Слободан Лале Смиљанић подарио је присутнима и важне животне поуке: ’Као особа која слабије види, нисам поклекао. Усавршио сам и куцање на тастатури, јесте са дуплим напором, али радим истом брзином као један осредњи дактилограф. Људи који имају неки недостатак, здравствени проблем, поготово кад зађу у позније године, не треба никад да се предају. Морају да буду стално активни, да нешто одаберу, оно што им лежи, било шта да је у питању. То значи да се тако одржава животна енергија, та позитивна енергија, која даје стимуланс у животу и да живот има некаквог смисла… Једино не ваља: ’Е, баш ме брига, сад сам у пензији, пустим мозак на отаву, не радим ништа.’ То је најопасније. Снажна воља и енергија заиста могу од човека да направе чудо. Ја нећу да кажем да је од мене направљено чудо, али хоћу да кажем да сад све лакше и боље пишем, просто сам у души задовољан оним што могу и што се моји романи читају. Ја сам пријатно изненађен. И ’Мачванка’ се купује, сваки дан неко наручи, на моје велико задовољство’”, рекао је на представљању романа у Мишару Слободан Лале Смиљанић.

Надам се да ове речи могу некима да буду утеха и подстрек, а младима савет како да усмере свој живот на прави пут, јер има стотину стаза. А права је једна.

Јован Рукавина,
Шабац