У сусрет предстојећем свенародном сабору

Баш ових дана читам рукопис необјављене књиге, на од памтивека актуелну тему: „Путеви српског јединства” аутора Драгослава Словића, универзитетског професора са пет доктората. Том приликом ми је посебно скренула пажњу констатација из рукописа: „Компактност територије се не може одржати у разједињеном народу.” То ме подсећа и на историјска поступања оца српске државе великог жупана, Стефана Немање, који се као најмлађи са своја два старија брата Мирославом и Стратимиром, после битке код Пантина 1168, измирио и припојио простране области – долину Велике и Јужне Мораве, Косово и већи део Метохије, и области у данашњој северној Албанији, и Дукљу као и приморске кнежевине, Травунију и Захумље. Заветовао је своје потомке, из лозе Немањића, да без земље (територије) и језика, не може настати нација. Његов средњи син Стефан Првовенчани у свом житију описује га као сакупљача (ујединитеља) свих српских територија. И није случајност да је, на темељу великих дела, овај знаменити родоначелник Немањићке светородне лозе добио импозантни споменик у главном граду своје државе, после скоро једног миленијума након рођења у Рибници, данашња Црна Гора. И то баш у време владавине актуелног председника Србије.
Нажалост грађана Србије, на самом почетку маја месеца 2023, десила су се два безумна злочина – масакра, и то претежно над децом (!), у размаку од само два дана. Кренуле су шетње, у почетку се чинило комеморативне. Нажалост, већ у другој, показало се да се ради о превратничким „шетњама” против легално и демократски изабране власти.

Србија је нападнута. Нападнута је и њена територијална целовитост и њен суверенитет, гарантовани повељом УН (Резолуција 1244 СБ).

Нападач је познат. Исти онај који је пре скоро четврт века, у покушају отео део њене територије, јужну српску покрајину Метохију и Косово, тзв. колективни Запад, који чини Америка са својим вазалима. За разлику од првобитне, агресија овог пута не долази из ваздуха, нити копненим путем, из правца Албаније (Кошаре, Паштрик), већ са улица њеног главног града, са упорним настојањем да се „Отпор” – обојено пролеће, прошири по целој Србији. Напади се испољавају уз невиђену мржњу и нечувену бескрупулозност и то према свим државним институцијама без изузетка. Очигледно је да је то усмерено на окончање већ започетог угрожавања територијалног интегритета и суверенитета Србије и ограничавање слободе њених грађана.

Већ виђено, само се понавља!

У одбрани државе и слободе њеног народа неопходно је пре свега остварити највећи могући степен јединства међу грађанима, разуме се поред економске и војне спремности. Знано је да се јединство не постиже декретима и проглашавањем, већ успостављањем владавине права и правде за све грађане подједнако, сталним побољшањем животног стандарда и јасним дефинисањем националних циљева, који морају наћи утемељење у историјском наслеђу и у складу са новим поретком на који је већ човечанство кренуло, а, у којем треба да се нађу равноправни и уједињени народи. Након злоупотребе од стране прозападне опозиције, ове две несреће које су на самом почетку маја месеца задесиле Србију и њене грађане, Александар Вучић, председник републике, упућује јавни позив грађанима да учествују на свенародном сабору јединства, толеранције и љубави, а против насиља, који ће се одржати у петак 26. маја 2023, на платоу испред Народне скупштине Србије. У своје време и Немањићи су све важне одлуке од судбоносног значаја за народ и државу доносили на државно-црквеним саборима.

Руку на срце, напади на Србију и њен народ нису престајали откако је председнику велике Југославије, из биолошких разлога, окончан доживотни мандат. Да је Америка у том периоду кренула са нападима на СФР Југославију потврђује дужничка криза која је након тога настала и изнудила познати закон о девизној партиципацији, који се односио на домаће тржиште, а у време владе Милке Планинц. За остваривање своје хегемоније Америка користи две најефикасније финансијске полуге, ММФ и Светску банку, иако Југославија није била експлицитно обухваћена планом о потчињавању осталих земаља потребама њене привреде. Врхунац америчког лицемерја и бешчашћа је доношење тог плана још током трајања Другог светског рата, у којем се заједно са СССР-ом и савезницима „борила” против идентичног или још суровијег Хитлеровог плана и његових савезника, фашистичке Италије и Јапана – о поробљавању читавог света.

У освит рађања новог светског поретка вођа народа мора препознати који су циљеви нације у датим околностима оствариви, а који морају сачекати повољније околности. Око територијалне компактности и суверенитета, односно слободе народа, нема погађања. Али без обзира на то какви су циљеви, они се не могу остварити без мудрости, одлучности, храбрости и личног пожртвовања. Поред територијалног интегритета и суверенитета, односно слободе народа, као врхунских циљева налази се и стална борба за остваривање економског, културног, идентитетског и уопште друштвеног напретка. Већ је данас, након свега четврт века од варварског напада „цивилизованог Запада”, који предводи САД, јасно као из авиона да је период од петог октобра 2000, па све до деценију напред, најцрњи период у новијој историји Србије и њеног народа. Само два разлога, од њих безброј, потврђују тачност наведене констатације. Први, бар нама је непознат, из историје цивилизованих држава: изручење непријатељу својих државника, војних стратега, хероја и јунака, који су осујетили пораз државе и погибељ свог народа. Велики број њих је преминуо у хашком несуду, а већина њих и даље труне по европским казаматима и то само зато што су стали на браник своје отаџбине.

Из историје знамо да, чак ни књаз Милош, који се није одликовао баш превеликим чојством, јунак је свакако био, није испоручио свог ривала и кума Карађорђа Стамболу, вишевековном непријатељу и поробљивачу, већ је наредио да му домаћа рука одруби главу, коју је у зобници предао турском великодостојнику, а који га је том приликом с гнушањем и презиром примио. А други разлог, после насилног рушења демократски изабране, марионетска власт врши тзв. транзицију, односно тоталну предају привредног богатства ствараног не само у две претходне Југославије белосветским шибицарима, као и тотално уништење банкарског система што представља невиђени злочин према народу и држави, а поготово дириговано од наших непријатеља уништавање војске и свих војних потенцијала.

Директор „Трепче” током последње деценије 20. века

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa