Инвазија ваши

И док се Србија дели, традиционално, на две половине, ваши се размножавају и нагризају наше већ оболело друштво. Гасе се села, изумиру... Земљу нема ко да обрађује... Дедовина је зарасла у коров... Куће се обрушавају. А и то је Србија.

Емисије које величају повратак на родну груду остале су само мртво слово на папиру. Повод за сликање... А реалност је сасвим другачија...  А кад нема села, нема ни нације. Хоћемо ли то икад схватити? Или ћемо сви похрлити у шопинг молове и салоне за улепшавање. У потрази за лепшим обрвама и уснама... Ко ће брати процвале трешње? Оне што сликамо за „Инстаграм”.

Глобализација узма свој данак. Данас сви знају шта се дешава у главном граду. А Београд није Србија. Хоћемо ли се опет свести на београдски пашалук... Док нам амброзија нагриза родне оранице...

Разноразни паразити вратили су се на ТВ екран, настављајући своју инвазију... Грицкају, праве штету, која ће тешко моћи да се залечи.  И плодна нам Србија није имуна на штеточине. Воћњаци су нам заражени... Ове године неће бити порода... И поново ћемо јести ГМО јагоде од 500 динара, а оне сеоске остаће заробљене у паламиди.

Естрадне накарадне звезде паламуде с малог екрана, а ниједан прилог на ТВ о опустошеној Војводини... Сви су на барикадама... Док се паразити размножавају... Најважније је бити на телевизији, у ударном термину... Бунт, протест, уместо загледаности у своје парче земље која се мучи да роди.

„Роуд” ријалити ових дана актуелан је на нашим програмима...  А све је почело од насиља, које више нико и не спомиње. Све смо брзо заборавили... Ни за шта подижемо глас, ни куда хрлимо, нити против чега се бунимо.

Заборавили смо опет на нашу децу... Где су она сад? Терају ли по старом? Да ли их је неко питао – како су? И који је лек за траму? Да ли народна песма може да исцели? И ко нам улази у образовне храмове, ко нам учи децу, чему и ко се суштински бави њима? Поново – крв, отмице, насиље с насловних страна... Бомбе у основним и средњим школама. А лектира, а писмени, а лепа реч, екскурзије? То одавно није занимљиво у омладинском животу.

Каже се – време лечи све... Предрасуда? На екране су се вратиле ријалити звезде, криминалци... Као да ништа није било... Идемо даље...

Само они који су изгубили најмилије знају како им је... Нит смо изашли из трагедије паметнији, нити зрелији... наставља се борба за профит...  А деца, нек се снађу... Један живот мање-више. Као у игрици... Хоће ли сузе родитељске, уживо у етру, нешто променити... Тешко... И како онда да нам и потомци имају емпатију, када смо и сами од ње одрођени, оперисани.

Медији кризирају. Немају више сензацију. Чекају велики петак. Сви путеви поново воде за Београд. А стабла неокречена. Време као да се буни. Киша лије и натапа. Жељна домаћинске руке. Пољопривредници су загледани у телевизију, прате ријалити програм, заведени, док је пшеница нарасла и прерасла.  Испред дућана пије се јефтино пиво... Деца не стварају и не образују се. Прате „Тикток” и оно што је обавезно имати, родитељи јуре да им то испуне. Спава се до подне, прескачу се часови физичког васпитања.

Пролеће нам личи на апокалипсу... Нико више не чува цветна поља, као некада Тома Здравковић, за Љиљану... Хоће ли икада више поља процветати. Или ни за то више не хајемо?