Invazija vaši

I dok se Srbija deli, tradicionalno, na dve polovine, vaši se razmnožavaju i nagrizaju naše već obolelo društvo. Gase se sela, izumiru... Zemlju nema ko da obrađuje... Dedovina je zarasla u korov... Kuće se obrušavaju. A i to je Srbija.

Emisije koje veličaju povratak na rodnu grudu ostale su samo mrtvo slovo na papiru. Povod za slikanje... A realnost je sasvim drugačija...  A kad nema sela, nema ni nacije. Hoćemo li to ikad shvatiti? Ili ćemo svi pohrliti u šoping molove i salone za ulepšavanje. U potrazi za lepšim obrvama i usnama... Ko će brati procvale trešnje? One što slikamo za „Instagram”.

Globalizacija uzma svoj danak. Danas svi znaju šta se dešava u glavnom gradu. A Beograd nije Srbija. Hoćemo li se opet svesti na beogradski pašaluk... Dok nam ambrozija nagriza rodne oranice...

Raznorazni paraziti vratili su se na TV ekran, nastavljajući svoju invaziju... Grickaju, prave štetu, koja će teško moći da se zaleči.  I plodna nam Srbija nije imuna na štetočine. Voćnjaci su nam zaraženi... Ove godine neće biti poroda... I ponovo ćemo jesti GMO jagode od 500 dinara, a one seoske ostaće zarobljene u palamidi.

Estradne nakaradne zvezde palamude s malog ekrana, a nijedan prilog na TV o opustošenoj Vojvodini... Svi su na barikadama... Dok se paraziti razmnožavaju... Najvažnije je biti na televiziji, u udarnom terminu... Bunt, protest, umesto zagledanosti u svoje parče zemlje koja se muči da rodi.

„Roud” rijaliti ovih dana aktuelan je na našim programima...  A sve je počelo od nasilja, koje više niko i ne spominje. Sve smo brzo zaboravili... Ni za šta podižemo glas, ni kuda hrlimo, niti protiv čega se bunimo.

Zaboravili smo opet na našu decu... Gde su ona sad? Teraju li po starom? Da li ih je neko pitao – kako su? I koji je lek za tramu? Da li narodna pesma može da isceli? I ko nam ulazi u obrazovne hramove, ko nam uči decu, čemu i ko se suštinski bavi njima? Ponovo – krv, otmice, nasilje s naslovnih strana... Bombe u osnovnim i srednjim školama. A lektira, a pismeni, a lepa reč, ekskurzije? To odavno nije zanimljivo u omladinskom životu.

Kaže se – vreme leči sve... Predrasuda? Na ekrane su se vratile rijaliti zvezde, kriminalci... Kao da ništa nije bilo... Idemo dalje...

Samo oni koji su izgubili najmilije znaju kako im je... Nit smo izašli iz tragedije pametniji, niti zreliji... nastavlja se borba za profit...  A deca, nek se snađu... Jedan život manje-više. Kao u igrici... Hoće li suze roditeljske, uživo u etru, nešto promeniti... Teško... I kako onda da nam i potomci imaju empatiju, kada smo i sami od nje odrođeni, operisani.

Mediji kriziraju. Nemaju više senzaciju. Čekaju veliki petak. Svi putevi ponovo vode za Beograd. A stabla neokrečena. Vreme kao da se buni. Kiša lije i natapa. Željna domaćinske ruke. Poljoprivrednici su zagledani u televiziju, prate rijaliti program, zavedeni, dok je pšenica narasla i prerasla.  Ispred dućana pije se jeftino pivo... Deca ne stvaraju i ne obrazuju se. Prate „Tiktok” i ono što je obavezno imati, roditelji jure da im to ispune. Spava se do podne, preskaču se časovi fizičkog vaspitanja.

Proleće nam liči na apokalipsu... Niko više ne čuva cvetna polja, kao nekada Toma Zdravković, za Ljiljanu... Hoće li ikada više polja procvetati. Ili ni za to više ne hajemo?