Сочаничани неукаљана образа

Велика Сочаница – Код Дервентесе налази Велика Сочаница, а место са истим називом је и на Космету. Отуд и претпоставка да су се преци Сочаничана, некада давно, доселили из Старе Србије... Хроничари су забележили да се у Великој Сочаници 1804. године зауставила и извесно време ту боравила и Карађорђева војска.

А онда? Онда су дошле бежаније, паљевине, страдања, гробови, углавном невиних сељана. Жртве o којима се у Великој Сочаници и данас прича.

Стојан Лукић погинуо је у Петрограду. Био је један од учесника односно сведока Бољшевичке револуције. Прва жртва Другог светског рата у Сочаници био је неки пилот југословенске војске кога су заробиле, а потом мучиле и убиле усташе.

– Комшије, црнокошуљаши, пред онај рат, убијају и кнеза Божу Ђукића и сина муПетра јер су одбили да пређу у католицизам. Усташки логори смрти гутају и Душана Новаковића и Перу Стевића и безброј других сељана. О жртвама братоубилачког партизанско-четничког ратовања у Сочаници никада нисмо имали податке. Знамо само да је све то било и крваво и беспотребно... Памтимо ми и злочине Черкеза којима је дошао крај недалеко од села где им се, на срећу сељана, губи сваки траг – прича Душан Ђукић.

За време последњег отаџбинског рата убијено је тридесет и шест српских бораца из Велике Сочанице. Дванаест их је умрло, док је седморо сељана уморено недалеко од споменика подигнутог на размеђи која је делила овај део општине на српски и хрватски део.

– Без обзира на све то, на зло које су нам свих тих времена и ратова у њима наносиле комшије Хрвати, ни за време Првог и оног Другог, ни током последњег рата нико од сељана Велике Сочанице није окаљао образ и не дај боже издао народ и своју веру – истиче парох Славољуб Тривић.

Први сочанички интелектуалац била је Мара Поповић која је 1961. дипломирала наМедицинском факултету у Београду. Вид Кузмановић провозао је први бицикл још пре Другог рата. Првим железним плугом у Великој Сочаници орао је Стјепан Ђукић, а телевизија се прва гледала у кући Здравка Радановића 1966. Први фића стигао је у Сочаницу пред кућу Душана Рашића, док је прву виолину 1965. овде донео Перо Којић. А прва и највећа је заједница Станка Марјановића, који са својих пет синова, снахама, унуцима и праунуцима живи на истом имању и под истим кровом. Успети то више је и од подвига.

– Свако вече седамо и договарамо се о сутрашњем дану. Предложим нешто, а сви они о томе одлучују. Увек дођемо до нечег за шта смо сви. Ретко када промашимо. А послови нису за потценити. Обрађујемо двеста хектара земље, имамо млин и друге објекте. Држимо стоку. Живимо и ни на крај памети нам не пада да се делимо. Деца су тако навикла и проблема нема – поноснокаже Станко Марјановић.

У Великој Сочаници, заједно са супругом Споменком, остао је и Горан Тадић. Остао да живи од земље и свога рада. Да живи, поред осталог, и од оне четири стотине литара млека колико, у једном дану, ово двоје младих људи испоруче дубичкој млекари.

А тај Горан и његова Споменка уз своје двоје деце, Бориса и Кристину, брину о још једном – Ненаду Тадићу, сирочету које је остало само и без игде икога.

– Оца и не зна, мајка му је умрла, а касније и деда и бака који суо њему бринули. Узео сам га. Где могу моје двоје деце, може и он трећи. Код мене ће бити док год буде хтео – каже Горан.

Мали човек великог срца и са само тридесет година на леђима, поред безброј послова и обавеза, купио је кућу синовима свог недавно настрадалог брата.

– За све друго није, али је за то морало бити и новца и одрицања – уздише Горан Тадић.

У Великој Сочаници, насеобини са најбројнијом дијаспором у дервентској општини, прича је и о породици Косте Радановића. Са супругом је изродио осамнаесторо деце.

– Четрнаесторо је било живо до 1999, а данас их је у животу још десеторо. О њиховим потомцима да и не причам. Стотинак и више их је расутих по свету и далеко од Сочанице. Али родни крај не заборављају – прича Душан Ђукић и помиње успут и Симу и Спасоја Ђукића и Драгутина Благојичевића који су за Титова времена „робијали само зато што су хтели да покрију раскривену сеоску цркву како се Свевишњем више не би молили под ведрим небом”.