Школа какове Срби нијесу имали

Примирјем Русије и Турске крајем 1807. године, уз више победоносних бојева против Турака, дошло је до затишја и на ратиштима Србије. Требало је, међутим, војне успехе, и њима остварену државност учвршћивати одговарајућим мерама. Ратника је било довољно, не, међутим, и описмењених житеља који би помогли државном устројству тек ослобођене државе.

У испомоћ својој слободној матици прискочило је више наших људи испрека, из данашње Војводине. Међу њима и Доситеј, дочекан слављем на обали Саве. Своје побуњене сународнике поздравио је стиховима „Востани Сербије”, подарио им и своју уштеђевину, а са митрополитом Стратимировићем вођама устанка упутио писмо уз програмске мисли о уређењу и просвећивању побуњене Србије.

Замисао о Великој школи и њено остварење везани су за Ивана Југовића. Сомборац родом, изузетно учен и зналац више језика, оставио је професуру у карловачкој гимназији да би се крајем 1805. придружио својим бунтовним сународницима. Постао је писар, затим и секретар новооснованог Совјета. Да би ослобођеној земљи и просветно користио, договори се с председником Совјета Младеном Миловановићем да отворе „велику школу”. Миловановић „не само што ову намеру Југовићеву пригрли”, него је и Карађорђу представи, а  Вожд „тако узвишену и патриотичну намеру” одмах одобри, наредивши да се за ту сврху уступи „једна од турских кућа” и, ако устреба, „из касе народне” оправи, у којој би Југовић и становао, уз плату од 160 дуката и „достаточно количество дрва за огрев”.

Затим су у ову школу позвани „из свију крајева синови српски” без обзира на звање и стање њихових родитеља, али само они који „већ поприлично знаду читати, писати и рачунати“.

Те недеље, 31. августа/12. септембра, одн. 13. нашег времена 1808, у једну од зграда преко пута данашњег Вуковог и Доситејевог музеја „дође Младен са свијем совјетницима и с митрополитом Леонтијем Ламбровићем и Доситијем” – дочарава нам Вук те свечане тренутке – „и, пошто митрополит у највећој соби гдје ће бити школа освети воду, Доситеј је сједећи узео ријеч, топло и надахнуто, `Возљубљени ученици!... Од вас ће се сва нација наша просветити и на свако добро наставити, зашто ви ћете бити с временом народни поглавари, судије и управитељи, и од вас ће зависити свеопште народње благополучије, чест и слава!`”

Сутрадан већ, 1/13. септембра, почела је настава. Двадесетак момака, већином синова и родбине устаничких старешина, међу њима и Карађорђев син, такође Вук, Лазар Арсенијевић Баталака и др. запосело је сламне столице поређане уза зидове. Наставу је држао Иван Југовић, читао им и „толковао” свој превод „Всемирне (свјетске) историје”, коју му је раније Вук набавио. Број ђака је временом растао, удвостручио се. Стога је марта 1809. године отворена и друга „класа“, како је разред називан, а наредног пролећа и трећа. Пораз на Каменици, међутим, доста је потресао и Србију, и Велику школу. Ученици нису дочекали ни свршетак школске године, сваки је отишао „своме дому”. Мислило се да неће више ни бити Велике школе, све се, међутим, смирило и на добро окренуло.

Уз помоћ Југовићеву, његов наследник Радонић обратио се у међувремену Совјету за пространију кућу. Управо преко пута уступљено им је здање на спрат са осам соба: у приземне су смештена три разреда „мале” (основне) школе; на спрату, пак, три „класе” Велике школе; остале две собе дате су двојици професора. У дограђеном великом одељењу добили су смештај „добро учећи се, сиромашни ђаци” уз благодјејаније правителствено. У тој згради, напоменимо, данас је Вуков и Доситејев музеј.

Током пет година рада школе држало је наставу десетак ревносних наставника, по три часа пре подне и два по подне. У погледу методском ишли су стазом Југовићевом: само је његовом преводу Свемирске историје колега му Михаило Поповић додао и српску историју „до последњег деспота Ђурђа Смедеревца”. У овој школи, додајмо, предавао је који месец задње, 1813, године, и Сима Милутиновић.

Велика школа била је велики искорак устаничке Србије у просветном смислу. У земљи, опоменимо се опет Вукових речи, „ни у сто села није било свуда једне школе”; сатима се могло ходити а да се не сретне писмен човек, а „осим попова и калуђера једва би у хиљаду душа могао наћи једног човјека који зна помало читати, а писари су и међу поповима и калуђерима били ријетки”. Тек „за владања Црнога Ђорђија у Србији биле су постављене школе готово по свима варошима и градовима, а и по гдјекојим селима”. Звали су их малим школама.

Стогодишњица Велике школе обележена је свечаним слављем, а присуством својим, подсетимо се, удостојио ју је и Петар Карађорђевић, пет година пре тога закраљени владар Србије.