Западне вредности и Дивљи запад

„Још релативно честа тврдња да се приступом у ЕУ улази у европски логор под америчком командом а не у напредније, грађанско друштво је ’интелектуални скандал’”, Карл Попер

Мада смо, од Информбироа до Титове смрти, највећу финансијску помоћ добијали од САД, непрестано смо рабили синтагму „Дивљи запад” као метафору за америчко решавање и унутрашњих и спољних питања – применом силе, односно права јачега. Историчари и политолози знају да је та пракса већ током првих деценија постојања америчке државе била сведена на симболичну меру и да су законодавство и правосуђе већ два столећа међу водећима у свету, синонимија „западне вредности” и „Дивљи запад” и данас се често узима „здраво за готово”. За време Тита гајила се та „истина” као подлога идеолошког става да је сваки капитализам гори од сваког социјализма и као доказ идеолошке верности источном лагеру упркос политичком расколу. Данашњи антиамериканизам потиче из веће наклоности САД према другим ексјугословенским  етничким заједницама него према Србији, што је кулминирало бомбардовањем Србије 1999.

Бомбардовање НАТО-а, са САД на челу, произвело је у нашем јавном мњењу хало-ефекат. Хало-ефекат је ретко кад рационалан, готово увек емотиван и пристрасан.

Колико је далеко од истине, најбоље ћемо увидети из односа ЕУ и САД. Често чујемо као аксиом – сви закони и прописи ЕУ скројени су према интересима њених најмоћнијих чланова (Немачке и Француске), односно према интересима САД. САД су империја, а чланице ЕУ њени вазали.

И ад хок анализа лако оповргава ову црно-белу слику. И упоредна синхрона и упоредна дијахрона анализа, а других, изузев виртуелних футуристичко-утопијских, немамо, убедљиво показује да је законодавна регулатива демократских западних земаља без премца и да је са разлогом уграђена у легислативу свих развијених демократских земаља (грађанских друштава) света, од Скандинавије на северу до Аустралије на југу, и од Канаде на западу до Јапана на истоку. Никад у историји није било равноправнијег третмана и хуманијих односа ни појединаца ни друштвених група, као ни народа и држава унутар међународних савеза, као што је случај у данашњим евроатлантским интеграцијама. Кључни приговор антиевропејаца је: велике државе се више питају од малих! И овај наоко неспоран приговор је трик-приговор – популистички и чисто реторски, што је очигледно ако га окренемо: треба ли мале државе да се више питају од великих? Право питање је: да ли су се икад мале државе више питале него данас у ЕУ? Право вета у доношењу кључних одлука и најмањих чланица ЕУ – Малте и Кипра – то недвосмислено разјашњавају.

Други чест приговор је да су се државе интеграцијом у наддржавну заједницу одрекле свог суверенитета и идентитета. Појам суверенитета овде се поима врло упрошћено. Шта је жртвовано? Шта се укидањем граница изгубило, а шта добило? Већ прве године по укидању међусобних граница заједничка уштеда је дванаест милијарди евра! Но, то је био само делић уштеде – непроцењива је добит од слободног, далеко бржег и бесцаринског протока људи, робе и капитала. А стављање спољних граница под заједничку команду није  губитак већ добитак – захваљујући удруженој одбрани, постале су чвршће но што су биле.

Крупан адут антиевропејиста су и чести спорови унутар ЕУ. Овај приговор се заснива на претпоставци априорне, вечите сагласности чланова неке заједнице – од брачне до међудржавне. Тај модел сагласности у свакој, па и политичкој пракси, често има лоше последице – или присилно („по сваку цену”) очување заједнице или њен драматичан распад. Права сагласност удружених субјеката је непрестано на проби. Зато каткад усвајање нових закона и прописа ЕУ траје месецима, чак и годинама – сетимо се Мастрихта: нова фаза интеграције ЕУ каснила је скоро две године док није постигнут компромис осталих чланица ЕУ са Данском, а реч је била о симболичним разликама у регулативи производње и продаје млека. Овде се јасно виде две битне ствари – заједнички интерес се штити налажењем заједничког именитеља парцијалних интереса и колика је моћ и најмање државе у заштити својих интереса. Заточници митске слоге и монолитног јединства хтели би модел заједнице са неприкосновеним вођом, који све спорове пресеца милом или силом.

Неоснован је и приговор о губитку идентитета. Стотине француских, шпанских и немачких градова сваке године одржавају приредбе у част традиције. Заједнички је само мерни систем, предуслов светске трговине. Мере нису усвојене вољом најмоћнијих – Британцима и Американцима су драже фунте и миље, али морају да уважавају килограме и километре.

Још релативно честа тврдња да се приступом у ЕУ улази у европски логор под америчком командом а не у напредније, грађанско друштво је „интелектуални скандал”, како би то рекао Карл Попер.

Књижевник

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa