Свађа због „четвртог рајха”

Политикантско варничење на релацији Берлин–Вадуц поново, после кратког затишја, оптерећује односе Немачке и малене кнежевине Лихтенштајн. Алпски кнез аустријског порекла Ханс Адам Други пребацио је Немачкој да је постала – „четврти рајх”!

„Надживели смо три немачка рајха, преживећемо и перипетије са овом, четвртом творевином“, истакао је кнез у писму бившем министру финансија САД Мајклу Блументалу, данас у функцији директора Јеврејског музеја у Берлину. Повод јетком писму била је молба Јеврејског музеја у Берлину да му дворац Вадуц (при оваквом помену кнежевске резиденције мисли се на владарски ауторитет кнеза) стави на располагање скупоцено платно холандског сликара из седамнаестог века Франса Халса. Било је планирано да дело чувеног портретисте мојсијевске вере, у личном власништву кнеза од Лихтенштајна, буде један од експоната изложбе „Пљачка и реституција” (у ери нацизма). 

Кнез је одбио молбу поменутим писмом, истакавши: „...Немачка показује све мање спремности да се оријентише према основним принципима међународног права... Са друге стране, ми смо (Лихтенштајн) још увек у рату са неким од претходних немачких државних творевина. Са Другим рајхом (у епохи цара Виљема) нисмо закључили примирје, јер се то царство распало (1918. године, устанак спартаковаца) пре него што је стигло да потпише повељу о миру. Трећи рајх је пропао пре него што је остварена претња Лихтенштајну „аншлусом“... А што се данашњих билатералних односа са Немачком тиче, ту још чекамо на боља времена.“

Познаваоци ситуације истичу три узрока оштре реакције кнеза од Лихтенштајна.

У првом је случају реч о личним мотивима. Ханс Адам Други захтевао је од Немачке 1991. године да заплени једно платно из кнежевог власништва, које је тадашња Чехословачка позајмила једном музеју у Келну. Кнежеви адвокати су тврдили да је Праг декларисао платно као ратни плен, занемаривши чињеницу да су нацисти, претходно, то платно отуђили из власништва кнежевске породице. Тужбе Врховном савезном суду у Карлсруеу, Европском суду за људска права у Стразбуру, на крају и Међународном суду у Хагу, одбијене су.

Други, извесно важнији, разлог јесте свађа између Лихтенштајна и Немачке око праксе кнежевских банака, којом се утајивачима пореза, између осталог и оним из Немачке, омогућава да утајени новац безбедно депонују на тамошњим тајним рачунима.

Трећи разлог, најзад, јесу личне предрасуде кнежевске породице према свему што долази из Немачке. Чланови ове владарске династије нису преболели чињеницу да су после припајања Аустрије Хитлеровој Немачкој били приморани да напусте њихове дотадашње резиденције, у Медлингу крај Беча и у самом Бечу.

Препирке и полемике на релацији Берлин–Вадуц, најзад, прозвале су и трећег учесника у свађи. Централни савет Јевреја у Немачкој оштро је критиковао кнеза од Лихтенштајна због његовог поређења данашње Немачке са „четвртим рајхом”. Изузетно компликованим тумачењем, закључено је да се овде сугерише да је „четврти рајх” продужетак Трећег рајха. „Таквим поређењем, у крајњој линији, маргинализују се злочини и страховлада нациста.“