Реализација пројекта независно „Косово”

На скупу Г7 у Хирошими врх колективног запада је поново западни Балкан (ЗБ) и дијалог Београд–Приштина ставио у завршни документ. Међутим рат у Украјини, глобално надметање које он иницира и интерес западне алијансе да се ЗБ дефинитивно укључи у трансатлантску заједницу, подиже важност тог навођења. Реализација пројекта независно „Косово” на бази одговарајућег оперативног плана чију основу чини „Охридски споразум” постаје конкретан геополитички циљ.

Наиме, рат у Украјини улази  фазу појачаних дипломатско-политичких ангажмана глобалног карактера према неком расплету. Специјални саветник Шоле је некако баш ових дана поручио да су поводом рата у Украјини стабилност и безбедност Европе са балканским регионом стратешки важни за националну безбедност САД и да  решавање питања КиМ у томе има посебан значај. Тиме потврђује да се пројекат независно „Косово” налази у ширем мозаику утврђених приоритета колективног запада у дефинисању нове политичко-безбедносне архитектуре Европе насупрот Русији. Конкретна дипломатско-политичка реализација је управо почела  низом згуснутих и координисаних активности у кратком року. Тако званичници САД на челу са специјалним представником Ескобаром последњих дана наглашено инсистирају на хитном и брзом решавању питања КиМ пуном имплементацијом „Охридског споразума”, као прихваћеног и обавезујућег документа који обезбеђује међусобно признање на чему САД и већина на западу базирају свој приступ и жељени коначни циљ.

Истовремено Европљани Лајчак и Борељ најављују наставак дијалога и нове сусрете при чему чврсто инсистирају на имплементацији „Охридског споразума”. Ту је и сведочење о ЗБ у Сенату САД на иницијативу председавајућег комитета за спољне послове Менендеза са порукама које су више него јасне и оперативно индикативне у подршци албанској (приштинској) страни и потврди косовске државности, затим нова кадровска решења у САД (О’Брајен) и најзад нови обилазак региона сенатора САД Марфија и Питерса, што недвосмислено сугерише да је оперативни план решавања питања КиМ активиран и да САД и западни партнери подижу ниво дипломатско-политичког ангажмана у његовој реализацији. Поруке сенатора из Приштине чак потврђују да је „Косово” већ програмирано за чланство у НАТО и ЕУ. Јасне поруке да би до лета требало прихватити и реализовати основно (читај „Охридски споразум”) како би се на јесен и до краја године ствар окончала, имају овога пута оперативно-политичку тежину, док су оне раније о роковима и теза о посебном интересу Вашингтона и Брисела да се ствар оконча у текућим мандатима администрација САД и ЕУ пред изборе у 2024. у суштини представљале календарски оквир, сада је јасно, за конкретан оперативни план.

Реализација на терену се заснива на конкретним радњама, примереним стању у којем Србија неће да прихвати „реалност” и када реализација крајњег циља–потврде косовске државности није могућа „редовним” политичким путем. Отуда апликације „Косова” за пријем у ЕУ и СЕ, велика војна вежба НАТО-а на територији КиМ уз учешће КБС, јасно указују да су на Западу одлучили да потпуно занемаре међународно право, СБ УН, Резолуцију 1244, Унмик, Кфор и да уђу у активности које фактички заокружују косовску државност. У политичком смислу операционализују промену унутрашњег стања на КиМ тако што подршком правнополитичком насиљу (нелегитимни избори на северу) и примени силе (полицијске снаге и терор) омогућују Приштини пуну контролу српског корпуса и територије севера КиМ.

Понуда Србији је ЗСО, али значајно модификована и прилагођена интересима Приштине у облику мањинске заштите Срба у независној држави „Косово”. Додуше, али у тактичком смислу, САД подржавају ЗСО у ограниченом виду и „Отворени Балкан” ради омекшавања позиције Србије за разлику од Немачке која то игнорише уз безрезервну подршку властима премијера Куртија и његовим мерама и акцијама. Иначе,  треба јасно рећи да нека значајна европска компензација Србији просто није тема, јер је украјински рат већ даљу перспективу ЕУ и саму политику проширења потпуно модификовао и проблематизовао, што тек његовим окончањем постаје актуелно на потпуно недефинисаним премисама.

У оваквом политичком амбијенту око КиМ одбрана државног и националног интереса Србије добија прворазредни значај, а одлучност да се на томе истраје стратешко-политички приоритет, при чему јединство и унутрашња стабилност као претпоставке немају алтернативу.

Дипломата у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa