И камичак може да промени стање устајалости

Своје сценске јунаке бојим бојама које су у мени освешћене. Мислим да смо сви саздани од крајности, а трудимо се да живимо у равнотежи. Глума је, поред осталог, познавање својих крајности, наглашава глумац Љубомир Љуба Бандовић, са којим смо разговарали за „Политику” у паузи између снимања серије „Сабља”  и „Кожа” и проба у новој представи „Академија смеха” по делу Кокија Митанија, у режији Милице Краљ, са којом ће се после дужег времена срести публика Атељеа 212.

Серији „Сабља” чији су креатори Горан Станковић и Владимир Тагић, бави се истрагом мистериозног убиства премијера Зорана Ђинђића, а Љуба Бандовић тумачи лик полицијског инспектора. У исто време истрајавао је и на серији „Кожа”, трећем делу трилогије („Месо” и „Кости”) редитеља Саше Хајдуковића и сценаристе Николе Коље Пејаковића чија радња је смештена у Бањалуци. Бандовић у овом случају тумачи лик контроверзног бизнисмена Гојка коме су очи веће од трбуха. На питање о каквим новим изазовима је реч, кратко је одговорио:

– Сустигли су ме полицијски инспектор и контроверзни бизнисмен. Опет „шизофрена цепања”.

Драма савременог јапанског писца Кокија Митанија „Академија смеха” заснована је на истинитим историјски чињеницама. Почетком Другог светског рата, наиме, јапанска власт је увела дужност позоришног цензора који је прегледао и одобравао све драме које су се играле у позориштима Јапана. Зашто нам је ово драмско дело занимљиво данас, односно из које временске визуре ће бити прочитано на српски начин на сцени Атељеа 212?

– Неће бити временске дистанце, колико сам разумео. Такође, минимално ћемо нагласити миље времена и простора. Прича је вечна, самим тим је својеврстан класик – каже Бандовић.

Драма „Академија смеха” Кокија Митанија, уједно је после готово 50 година први јапански комад који ће се наћи на репертоару једног српског позоришта, и то комад који је права посластица за два врсна глумца. Уз Љубу Бандовића игра и Урош Јаковљевић. Превод са јапанског урадио је Дарко Недељковић. Сценографкиња је Милица Бајић Ђуров, костимографкиња Селена Орб, композиторка Јања Лончар. Премијера ће бити у оквиру главног програма 31. БЕЛЕФ-а.

– Ми волимо да се сећамо само онога што нам одговара, што нас чини бољима од других. Не волимо критику, а неопходна је. Зато смо постали арогантни, односно нисмо продуховљени. Треба да се сећамо граничних камена цивилизације, како оних на које смо се попели да бисмо видели куда даље, тако и оних о које смо се саплели и треснули на земљу – тврди Бандовић и открива на шта је Митани хтео да укаже кроз своје дело:

– Вероватно да је недостатак образовања и продуховљености најобичнија мочвара, чије је дно живо блато. Најобичнији камичак може да промени стање устајалости.

Коки Митани вешто гради комедију која се бави питањима слободе говора и уметничких слобода, односом власти према позоришту, али и питањем цензуре и личне и уметничке грађанске храбрости. Имамо ли право на смех, односно на комедије у кризним временима, Бандовић у даху казује:

– Наравно. И то право се такође брани када је угрожено. Смех је лек. Осмех је предворје истине. Тамо где је срце, тамо сија сунце.

Интригантни Митани гради изузетну причу у којој зналачки исписује реплике јунака којег тумачи Бандовић.

– Мој јунак ће се поново родити у овој представи. Официр, коме је припала улога цензора, о којој не зна ништа. Борба између догме и слободе у њему је мој задатак – каже наш саговорник.

Кнез Милан Обреновић, Илија Чворовић, Видоје, Драгутин Димитријевић Апис, Светозар Милетић, газда Марко, Никола Маслаћ… само је мали део сценских ликова које је Љуба Бандовић до сада у својој богатој каријери уписао. О томе која заједничка нит га спаја, односно раздваја са његовим јунацима, вели:

– Ја. Сигуран пут назад у себе, у своју реалност и истину. Вертикала.

Из плејаде ликова које је тумачио, ипак, издваја – Светозара Милетића. Излишно је, тврди, објашњавати зашто. Човек већи од свог споменика. Слободан човек, сматра Љуба Бандовић и открива противе чега данас диже свој глас:

– Против хорде сличних непријатеља. Против зла, незнања, мржње, глупости. Та битка „против” је важна. Важнија је битка „за”.