Висока телесна температура непознатог порекла велики је изазов за лекаре

Када имају повишену телесну температуру, а не зна се разлог због чега се то дешава, највећи број пацијената се често веома уплаши. Повишена телесна температура је фасцинирала и фрустрирала докторе клиничаре од давнина, па је на ову тему написан велики број научних публикација. Температура непознатог порекла била је и остала можда највећи изазов за лекаре практичаре. Током времена, мењали су се етиолошки фактори, мењала се епидемиолошка ситуација у свету, животни век је продужен, повећан је број болесника са имунодефицијенцијом, као и старих у општој популацији. С друге стране, у употребу су ушли многи нови дијагностички поступци и методе који доприносе расветљавању дијагнозе, а самим тим и лечења овог стања.

Како истиче професор др Весна Туркулов, инфектолог и геронтолог, фебрилно стање нејасног порекла је термин који, према дефиницији, представља појаву повишене телесне температуре изнад 38,3 степена Целзијуса унутар три недеље, а чије порекло остаје неразјашњено након две посете лекару или након седам дана болничког испитивања.

Најчешће, узрочници нејасног фебрилног стања (НФС) су краткотрајне и самоограничавајуће болести, које не изискују неку посебну дијагностику, нити специфичну терапију. Овде спадају вирусне инфекције, најчешће горњег респираторног тракта, као и бактеријске инфекције – упале плућа и уринарног система.

– Узроци класичних нејасних фебрилних стања су различити. Сматра се да НФС могу бити узрокована са више од 200 различитих клиничких ентитета. Најчешћи узрочници јесу инфекције, различитог порекла и локализације, затим малигне болести, аутоимуне болести, али и разна друга обољења. Док у популацији деце и одраслих по учесталости доминирају инфекције, код старијих одраслих и старих то су чешће аутоимуне и малигне болести – наглашава др Туркулов.

Инфекције, локализоване или генерализоване, још су најчешћи узрочници нејасних фебрилних стања, али су често излечиве. Сматра се да оне чине око 30–40 одсто узрочника НФС. Пре свега, овде спада велики број бактеријских инфекција – респираторног, уринарног, гастроинтестиналног тракта...

– Уопштено говорећи, дијагноза НФС није нимало једноставна. Рано препознавање оваквих стања, као и брза дијагностика и правовремено спровођење адекватне терапије требало би да представљају императив. Најчешће се дијагноза поставља на основу правилно узете анамнезе, клиничког прегледа, рутинских лабораторијских тестова и бројних допунских претрага. У сврху постављања дијагнозе НФС, спроводе се одређене дијагностичке процедуре према стандардним протоколима, одн. алгоритмима за ове болеснике. Постоје поступци који се раде рутински и они који се раде у проширеној дијагностици и они су често веома скупи и инвазивни – каже наша саговорница.

Упркос свим дијагностичким поступцима, сматра се да код седам до 13 одсто случајева, а по неким стручњацима чак до 20–40 одсто, фебрилна стања остају неразјашњеног порекла. Уколико НФС траје више од годину дана, највероватније се ради о малигним болестима или болестима везивног ткива. Прогноза болесника са нејасним фебрилним стањем је лоша код старих и код болесника са неоплазмама. Понекад се и болесници, недијагностиковани и после дуготрајних опсежних испитивања, могу опоравити након неколико недеља, без икаквих последица.

– Терапију нејасних фебрилних стања не треба спроводити док се не утврди узрок фебрилности. Лечење је индивидуално и свакако треба имати у виду стање оболелог као и постојање евентуалних придружених болести. Снижавање температуре антипиретицима смањује симптоме као што су главобоља, мијалгија и артралгија, односно болови у мишићима и зглобовима. Међутим, антипиретици су лекови који се неконтролисано и неоправдано користе, а осим што могу да маскирају многе важне симптоме болести, имају и многе друге нежељене и токсичне ефекте. Најчешће коришћени лекови у ову сврху јесу парацетамол, ибупрофен и диклофенак – сматра др Туркулов.

У сваком случају, њен савет је да повишену телесну температуру не треба игнорисати, већ да је треба пратити и обратити се изабраном лекару који ће начинити клинички преглед и основне лабораторијске и радиолошке претраге, као и дати одговарајућу терапију. Уколико не дође до „терапијског одговора”, он ће пацијента упутити специјалисти инфектологу на даљу амбулантну или хоспиталну дијагностику и лечење.