Кад се Кина пробуди

Ако посматрамо уже, односно уколико се вежемо за оно што би био известан почетак модерне Кине, онда и само онда можемо почети од Дена Сјаопинга и његове реформе на, пре свега, пољу економије и образовања током осамдесетих и раних деведесетих година прошлог века.

Сјаопинг је такође директно отворио врата страним инвестицијама те поставио темеље Кине какву данас познајемо.

У међувремену, Совјетски Савез се распао, криза на Кувајту се компликовала, а Авганистан је, након што је осамдесетих имао проблем са Совјетима, поново ушао у проблем почетком 21. века и та „криза” са Сједињеним Државама још траје.

За све то време, уз све своје унутрашње и спољашње проблеме, Кина јача.

Данас, Народна Република Кина је модерна држава која врло вешто спроводи „Хајеков неолиберализам” у оквиру строгог комунистичког једнопартијског система.

Кроз реформе на пољу науке, технике, технологије, ИТ сектора, привреде и образовања те, најзад, кроз развијање вештачке интелигенције, Кина је подигла животни стандард грађана до непрепознатљивости.

У протеклих тридесет (па чак и четрдесет) година низ тржишних реформи јој је отворио простор за директна страна улагања а од 1979. године, Кина је обновила дипломатске односе са САД и одмах је почела одређена врста „Маршаловог плана” за Кину.

Двадесет година касније, тачније 2001. године, званично је приступила и Светској трговинској организацији.

Све то омогућило јој је да данас постане једна од најјачих економија света (а по неким параметрима, ван номиналног БДП-а, Кина је већ увелико најјача економија света). Временом, спровођењем озбиљне дугорочне политике, Кина се ослободила од „утицаја са стране” те постала прилично независна од страних улагања и „америчке помоћи”.

Управо кроз то спровођење своје сопствене политике, њен однос са Сједињеним Држава је временом постао нестабилан, а од „пандемије ковида 19” додатно пољуљан. Такође, уплитање Сједињених Држава у унутрашња питања Тајвана те посета Ненси Пелоси том острву су посебно затегле дипломатске односе две земље.

Не улазећи овде у основне покретаче рата у Украјини, могуће је да ће Кина управо бити та која ће одиграти једну од одлучујућих улога у окончању „украјинске кризе”.

Си Ђинпинг је недавно био у званичној посети Москви, а једна од централних тема разговора два председника је наравно укључивала „кинески план” за окончање рата на територији Украјине.

Запад (укључујући, поред осталих, председника Сједињених Држава Џозефа Бајдена као и генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга) није најбоље прихватио ову идеју из неколико разлога, а најважнији међу њима јесте бојазан да ће план радити за „искључиво руске интересе”.

Међутим, оно што заправо суштински не одговара јесте могућност да се Кина и на овај начин, дакле и кроз дипломатију, позиционира као светска сила.

Поред осталог, извоз високе технологије за Русију је практично стопиран из Европске уније, али знатно ојачан и стабилизован захваљујући Кини и њеним спољнотрговинским уговорима са Руском Федерацијом . Кина и Русија су оствариле енормну сарадњу на пољу економије у протеклих дванаест месеци.

Што се сукоба у Украјини тиче, на основу неколико параметара, верујем да ће до примирја доћи најкасније до краја 2023. године али ће се несумњиво отворити нови проблеми у дипломатским односима са Сједињеним Државама.

Хонгконг ће убрзо опет постати једна од централних тема неслагања.

Уколико је веровати одређеним изворима, још је Наполеон схватио да „Кину не треба будити”. Изгледа да је био у праву. Она се више не може искључити из глобалних политичких одлука, а мало је вероватно да неће и даље јачати. Начин на који Кина спроводи своју међународну политику (и уједно обнавља „Појас и пут”) већ утиче на кључне политичке одлуке и у Европи.

Кина је без сумње (нова) светска сила и као таква она ће се до краја ове деценије још јасније позиционирати. Титан је пробуђен и, у склопу спровођења савремене реалполитике, Кина већ неколико деценија, речено језиком оца модерне Кине, успешно „лови мишеве”.

Рузвелтова идеја о „четири полицајца” постаје сукоб тих полицајаца у оквиру нових разумевања „постхладног рата”.

Сетимо се и да је, практично све време током трајања Другог светског рата, беснео и Други јапанско-кинески рат или „рат за Манџурију” у којем је Јапан претендовао на кинеску територију Манџурије и, уз сву жељу да остану по страни, Сједињене Државе су се, кроз процену својих спољних интереса, ипак 1941. године укључиле у сукоб и стале на кинеску страну што је, у неку руку, допринело и убрзаној одлуци Јапана да се нападне Перл Харбор пред сам крај исте године.

Данас, сукоб великих поприма неке сасвим нове обрисе. Кина је тада била и економски и војно слаба али се сада, најпре из угла Сједињених Држава, посматра као озбиљна претња по међународни мир.

Интереси и савези су прилично измењени у односу на 20. век, а ефекте и последице свих тих нових интереса ћемо озбиљније осетити тек у другој половини нашег века.

Филозоф

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa