Сећања на време смрти у Варварину

Варварин – Трагично и недужно страдалим Варваринцима у НАТО бомбардовању 30. маја 1999. поред спомен-обележја крај Велике Мораве, одржан је помен и положени су венци. Тог дана страдало је десет недужних цивила, а тридесетак је рањено.

Авиони НАТО-а бомбардовали су мост у Варварину 30. маја 1999. године у два наврата. Била је недеља пијачни дан и православни празник Свете Тројице. Према насумичним проценама на пијаци, близу моста, било је око хиљаду људи. Дотадашњи мирис липа, по коме је ова питома српска варошица позната, и пријатни пролећи празнични дан заменио је мирис недужно проливене крви, грађана , цивила, деце.

Године пролазе али бол и сећања не бледе. Посебно се врате на овај дан. Сета на лицима окупљених Варваринаца је видна. Породице, пријатељи и родбина недужно страдалих своју бол носе како најбоље умеју и знају.

Али нико не заборавља. Чини се ни Велика Морава. Хук је ове јаке и ћудљиве реке ових дана је јачи.

Међу убијеним цивилима била је и петнаестогодишња Сања Миленковић, ученица математичке гимназије у Београду, која је била и најуспешнији ученик у досадашњој историји Варварина.

Док је служио литургију у Цркви Успенија Пресвете Богородице, и потрчао да помогне парохијанима страдао је и свештеник Миливоје Ћирић.

– То је дан који је променио мени живот, мојој породици па и целом Варварину. Десило се нешто незамисливо. Да неко може да види да су ту људи и да их убија – дрхтајућим гласом започиње разговор за „Политику” Верица Ћирић, ћерка покојног свештеника Миливоја. – Као да је било јуче, сећања су толико јака јер је тако био један посебно несрећан дан за све нас – каже Верица, тихим, дрхтајућим али достојанственим речима.

На мосту су страдали и Милан Савић, Војкан Станковић, Тола Апостоловић из Варварина, Зоран Маринковић, Стојан Ристић и Драгослав Терзић из Села Варварин, Ратобор Симоновић и Ружица Симоновић из Доњег Катуна.

На спомен-обележју након помена недужним жртвама и полагања венаца, пригодни говор одржала је председница општине Варварин Виолета Лутовац.

– Тај горки 30. мај 1999. године, Света Тројица, недеља, препуна варошица људи, Сунце и онда прасак бомбе. Тренутак тишине, коју парају јецаји повређених. Да се историјска мисао освести потребно је бити само човек, а човек има знање сећање, емоцију, емпатију и кад год се над нашим народом надвије црни барјак, човек мора да се саосећа и да туђу патњу прими као своју личну. Сведоци смо немилих догађаји у прошлости, али у садашњости као да смо судбински предодређени за патњу и бројна су нам рањива места, а као што нас велики Шантић рече:„Мене све ране мога рода боле, у мени цвиле душе милиона, у нама мора постојати снага којом се осети патња, патња из које измиче и утеха. Исконска борба добра и зла матрица које ставља на пробу све народе овога света, силе рушитеља не смеју бити јаче од силе градитеља и од снаге праштања не постоји зло толико велико и толико јако да може поразити дух једног народа. За сваку годишњицу наглашавамо да су све преживеле муке наше горко наслеђе и управо та „чаша жучи” помаже нам да изградимо мерила по којима процењујемо свет. Заборава не сме бити, за наше страдалнике ће увек бити места у нашим сећањима, а трудићемо се да поколења које долазе јасно разликују добро од зла, и да заувек освесте став да анђели који бацају бомбе никако не могу бити „Милосрдни анђео” – рекла је председница општине.

По завршетку пригодног програма и говора, традиционално, венац је у Велику Мораву бацио ђак генерације Средње школе у Варварину Стефан Јосифов.