Турска: будућност је у прошлости

Рурални, раднички, сиромашнији, старији, мање образовани и исламу посвећенији бирачи који чине већину од преко 64 милиона оних који су имали право гласа, омогућили су Реџепу Тајипу Ердогану да уђе у трећу деценију своје конзервативне и ауторитарне владавине.

Како се догодило да после свих критика власти после разорног земљотреса у фебруару и усред оштре привредне кризе гласачи одбаце понуду кандидата уједињене опозиције Кемала Киличдароглуа, који је нудио више демократије, мање ислама, промену проблематичне економске политике, повратак независности судства, прекид турског војног ангажовања по Блиском истоку и Африци и поправљање озбиљно нарушених односа са Западом?

Показало се да је већинска Турска стала иза оштре политике према Курдима и да очекује што бржу депортацију више од три милиона сиријских избеглица. Политика честог одбијања послушности према Америци, пропраћена приближавањем Русији, очито прија уху просечног Турчина који верује да само Ердоган може да врати достојанство великој нацији.

Ердогану се остварује сан да у октобру надгледа прославу стоте годишњице Републике, али требаће му много вештине да управља готово равномерно подељеном Турском, што потврђује и чињеница да су председнички избори први пут у историји ушли у други круг.

Ердоган, који је као премијер и председник оставио највећи лични печат на националну политику, политичар који је преживео државни удар и корупционашке кризе, најавио је да све размирице сада треба оставити по страни и ујединити се око националних вредности, али управо је његово тумачење вредности узроковало драматичне поделе.

Ердоганова Партија правде и развоја је у парламенту од 600 посланика обезбедила 323 места, што му омогућава да спроведе планиране реформе, али он је са избора изашао рањивији. Oн пред собом има тешку реалност коју је обликовао последњих пет година. Да ли ће се у суочавању са инфлацијом ослањати на економски модел који многи сматрају погрешним? Хоће ли коначно повисити каматне стопе? Извештаји кажу да је његова партија у вези с тим подељена и да неки чланови прете одласком уколико се политика не промени. Времена за чекање нема: средња класа је опустошена, а турска лира је за то време изгубила 90 процената своје вредности.

Ердоган је уочи избора повећао минималне зараде и повисио плате у државном сектору, али ће тек морати да нађе новац да би попунио рупе у буџету. Обећао је да ће изградити милион стамбених јединица за преживеле жртве катастрофалног земљотреса који је однео 50.000 живота и нанео штету процењену на 100 милијарди долара, али питање је да ли ће обећање моћи да испуни.

Да ли ће ублажити став према опозицији и неистомишљеницима које масовно шаље на суд и у затвор? Оптужујући после победе Киличдароглуа за сарадњу са „терористима”, како назива партије Курда, који чине петину становништва земље, најављује да демократску либерализацију не треба очекивати.

Киличдароглу је преостало само да каже да је ово био „најнеправеднији изборни процес последњих година”, подразумевајући употребу свих државних ресурса на страни Ердогана и његову контролу медија.

За опозицију, која је пропустила највећу шансу последње две деценије, остаје питање зашто је за главног противкандидата одабрала лидера Републиканске народне партије који никада није победио Ердогана, а не млађе лидере попут градоначелника Истанбула Екрема Имамоглуа, коме су даване веће шансе за успех. Шесточланом клубу прети осипање.

Резултат избора несумњиво је дочекан са разочарањем у западним престоницама које од свог НАТО партнера очекују више демократије и уважавања људских права и, још важније, одвезивање од Москве, која је током седам година од неуспелог удара постала важан економски, финансијски али и војни савезник Анкаре.

Ердоган је задовољан што је од Турске створио регионалну силу са глобалним амбицијама и тешко да ће у вези с тим ишта мењати. Будућност ће личити на прошлост. Извесно је да барем неко време неће преиспитивати спољну политику која је довела до сукоба са Вашингтоном, НАТО-ом и Европском унијом. Наставиће да манипулише играјући на интересе Русије против Запада?

Сем Москве, Анкара се поново окреће Блиском истоку. Процес помирења са Арапима и Израелом у завршници је после конфликтног периода од више година. У току је нормализација односа са Сиријом, која је важна за решење избегличке кризе, још једне вруће теме изборне кампање. Може ли Ердоган да ослободи Турску непопуларног присуства 3,3 милиона сиријских избеглица? То би подразумевало договор са Башаром ел Асадом али сиријски председник захтева да се турске трупе прво повуку са севера земље.

Има наговештаја да се Ердоган враћа политици „нула проблема са суседима” бившег премијера и шефа дипломатије Ахмета Давотоглуа. Дао је до знања колико ће му бити важан „отоманизам”, повратак на златно доба султана. „Ово није само победа за Турску, ово је победа за све турске нације”, што наговештава појачан интерес за сва подручја изгубљена после краја Првог светског рата и краја Отоманског царства.

Нови султан, како га зову, жели да победу преточи у легат који ће ући у историју, превазилазећи чак и онај Оца нације и оснивача Републике, Мустафе Кемала Ататурка.