Драма, пронађена у преводу

Први август ове године рок је за сва позоришта, издавачке куће и књижевне преводиоце да на адресу Удружења књижевних преводилаца Србије, у престоничку Француску улицу број 7, пошаљу своја дела која ће ући у конкуренцију за доделу награде „Матилда Трифуновић”. Ово признање, утемељено 2021, додељује се за најбољи превод драмског дела са страних на српски језик, објављен или на сцени изведен у претходне две године. Награду додељују УКПС и Хуманитарна фондација „Храст”.

Матилда Трифуновић (1933–2005), преводитељка с немачког језика, у магију театра упустила се средином седамдесетих, као једна од многих стваралаца из сенке који су свој дар, вољу и плодове рада уткали у раскошни историјат Битефа. Током наредних деценија сарађивала је с многим угледним позоришним личностима, као што су Мира Траиловић, Јован Ћирилов, Горчин Стојановић, Ненад Прокић. Превела је више драма и књига, поред осталог комаде „Последњи дани човечанства” Карла Крауса и „Случај Хинкеман” Ернеста Толера, те роман „Бели град” Мила Дора.

Жири за доделу награде „Матилда Трифуновић” и овога ће пута радити у саставу: Бојан Јовић, Новица Антић (председник) и Зорислав Паунковић.

– Књижевни преводиоци који преводе драме скоро су увек ти који нашим позориштима откривају нове европске и светске драмске писце – наглашава Новица Антић. – Они су ти који пружају драгоцену информацију о томе шта и како пишу и на сценама изводе неки други уметници широм света. А ти преводиоци обично остају у сенци. Драмски преводи ретко се штампају, кад се то и догоди, књиге излазе у малим тиражима. Нови преводи на сценама су пак све ређи и ређи, нарочито квалитетни нови преводи. А и ми, драмски преводиоци, све смо старији и старији... Малобројне су младе колеге које се одлучују на тај тежак и врло неизвестан подухват, да преводе драмске текстове. Зато је ова награда од изузетног значаја, првенствено као подстрек новим генерацијама књижевних преводилаца, без којих позориште не може. А име наше Бебе Трифуновић остаће и после нас који смо је познавали, поштовали и волели.

Први добитник награде која носи име Бебе Трифуновић, књижевни преводилац Реља Дражић, исказујући још једном задовољство што је 2021. управо он овенчан овим признањем, подсећа нас на специфичности превођења драмских текстова, и због чега је добро што се, установљењем ове награде, позорност културне јавности скреће и на преводиоце који се баве превођењем драма, па тако, заједно с аутором, редитељем и глумцима, трају и на даскама које живот значе:

– Дијалошка фактура драмског текста тражи много више слободе у превођењу него што је то случај с регуларном прозом, коју ја, конкретно, увек преводим стриктно један на један, само ако је то могуће, одступајући од тога једино тамо где то тражи идиом или неки други фактор разлике у језицима. Тачно је, такође, да преводилац током рада на драмском тексту мора да замишља глумца који те речи треба да изговара. Ту постоји опасност „умивања”, зато се треба држати оне изреке из Пекићеве симеонске фразеологије: Пан метрон аристон, све сос мера – каже Дражић за „Политику”.

Конкурс је, дакле, отворен до 1. августа. Прошле године у конкуренцији се нашло више од 30 дела, а у Удружењу књижевних преводилаца Србије надају се да би ове године тај број могао бити и већи.