Паметно и безбедно, за нашу децу

Не желим да насловим овај текст другачије. Желим да се зове по квалитетној, информативној, али пре свега нужној националној платформи за безбедност деце. Ваљда се надам да ће овај наслов помоћи у њиховој видљивости. О самој платформи нећу да пишем много, конципирана је јасно, за оне који желе да се информишу довољно је неколико кликова.

Датум: 30. март 2023; време: 18 часова; место: како је то мода данас истаћи, једна угледна београдска школа. Предавање за родитеље „Безбедност деце на интернету” организовано је од стране Министарства информисања и телекомуникација, а у оквиру платформе „Паметно и безбедно”. У тој угледној београдској школи, коју похађа и моје дете, предвиђено је да се предавање одржи у свечаној сали. Љубазне особе из протокола нас ипак усмеравају ка библиотеци. Позив је, чујемо, добило преко хиљаду родитеља, појавило се нас тридесетак. Да, тридесетак од хиљаду.

Крећемо. Предавачица је стручна и директна Емина Бековић. Видела је много зла, помогла је многима.

Жели да нас прво упозна, види с ким има посла, имамо ли друштвене мреже, колика је наша дигитална писменост. Већина нас је самопоуздана. Ми смо непољуљани, самосвесни родитељи. Сада се питам је ли наш став био „све знам, изненадити ме не може ништа”, да ли смо прошетали до школе да сваримо ручак, одморимо стомаке, чујемо ето нешто, видимо се, испунимо одељенску квоту пред разредним страшеном па ћемо после можда и на пиће.

Идемо полако, од тих наводно бенигних појава, оних које третирамо као свађу и расправу. Онда сазнајемо како се контекст конфликта мења када деца дођу својим кућама па тада добију посебну снагу за тастатуром.

„Је л’ проверавате деци телефоне?”, пита госпођа Емина, „знате ли шта су ови знаци?”

На екрану скраћенице, бројке: 8, 99, GNOC, PAW, POS и слично… Комешање, чују се коментари, неко бојажљиво дигне руку па спусти.

„Да ли знате шта је сајт OMEGLE, нека дигне руку онај ко зна”, вели госпођа Емина.

Нема подигнутих руку у просторији. Библиотеком угледне београдске школе одзвања наш мук.

„Нико не зна, е па да вам саопштим да смо пре овога скупа одржали интерактивно предавање ученицима шестог разреда ове школе и на ово исто питање сваки ученик је подигао руку.”

Ми ћутимо и даље. Ћутаћемо и наредних сат и кусур, стајаћемо у тишини пред појмовима мрачног и дубоког интернета, загрцнућемо се информацијама о броју предатора који вребају, угушићемо се од примера самоубистава деце која су се на овај чин одлучила након терора њихових вршњака.

Одлазимо кућама и сложни коментаришемо да интернет „квари омладину”, ми смо пренеражени, ми смо згрожени. Али ти исти ми налазимо простора за своју супериорност јер припадамо мањини која је дошла на предавање, ми смо та врла мањина која је нашла времена да се појави и ћућурићемо, ликоваћемо ташти и поносни јер се ето ми за разлику од њих бавимо својом децом.

Неколико сати фаме, неколико фраза на родитељској вајбер групи и вазда, флоскула над флоскулама, тежња за солидарношћу и заједничким решавањем проблема у будућим временима. Гугламо, pametnoibezbedno.gov.rs, читамо, гледамо, не можемо да верујемо. И тако два дана.

Датум: 3. мај 2023. Седим у јутарњим часовима с пријатељицом у једном кафићу у центру града, не скролујем, не гледам телефон, разговарамо дуго.

Враћам се кући превозом и читам на једном порталу да је ученик седмог разреда убио осам својих другова.

Читам опет. Ученик седмог разреда је убио осам ђака и чувара школе.

Ја не одлазим кући, ја трчим у двориште дететове школе, не, та угледна школа није елитни „Рибникар”, али долазим, ван сваког рација стојим у дворишту и нисам усамљена. Још је родитеља ту. Дванаест дана касније преминула је још једна ученица коју је ранио дечак убица.

Ми као ми, тражимо кривце, нема ко нам није крив за „Рибникар”. Сви све знају, врве телевизије од стручних, кажу. У недостатку праве аргументације и конзистентности мишљења прибегнемо оном општем месту на којем почиње и завршава се сваки разговор у Срба – сви смо одговорни.

Злочин у не само угледној него, већ како кажу, елитној београдској школи „Владислав Рибникар” невиђен је у нашој земљи, али он је неодвојив од ширег социјалног контекста и реалности које ово друштво живи, реалности коју пре свега живе наша деца. Аспекти ће се тек сагледавати, али чини се да су вршњачко насиље и сајбер-насиље као и садржаји који су њима доступни недовољно помињани у вези са овим случајем.

Влада Србије је снажним и хитним мерама одговорила на новонастало стање, те мере и оне које ће се тек доносити нужне су и нажалост у сенци су скупштинских препуцавања, давно прежваканих логореја и наших познатих деоба.

И ту не сме да се стане, потребно нам је више разговора, више разумевања и више спремности за доношење одлука. Време је за разобличавање кованице „сви смо одговорни”, време је да свако почне од себе, за почетак од своје куће и свога детета.

Вратила бих се на почетак и на предавање „Безбедност деце на интернету”. Шта је оно донело мени и остатку групе која је сведочила ужасу коју наша деца живе, у соби до нас, на чету, на вајберу, на том OMEGLE сајту и осталим творевинама прогреса? Јесмо ли научили значење свих оних термина и скраћеница којима наша деца тако вешто баратају? Јесмо ли више уплашени од статистике? Јесмо ли богатији за једно ново искуство о којем ћемо моћи да дебатујемо у друштву, тако згрожени и пренеражени?

То није важно.

Ми смо тамо спознали своје незнање, ми смо тамо спознали своју анахроност, ми смо људи двадесетог и почетка двадесет првог века чије су се туче и свађе завршавале код првог ћошка при заједничком повратку кући или кад нас учитељ погледа попреко. Ми се суочавамо с новим врстама насиља, с новим облицима комуникације о којима не знамо ништа. Ми треба да се запитамо како смо дошли до тога да делимо школе на угледне и неугледне, како то да су неке школе елитне, а друге нису. Да ли њих чине деца угледних и елитних? Ко је данас у Србији угледни грађанин, је л’ то онај који води дете на пуцање, онај који учи своје дете да пуца тако да не промаши? Је л’ то наша елита?

А ми који смо имали срећу да пробудимо наше чедо овог јутра и да му спакујемо безглутенску кифлу за школу треба да се запитамо да ли заиста познајемо то наше најдраже биће, то неупитно савршенство, јер шта је друго могло да изађе из наших утроба до самог савршенства, зар не? Па кад смо их тако „савршене” креирали, безусловно поверење је прва ствар која се подразумева, јер шта су наша деца до огледало нас самих.

народна посланица Јединствене Србије и чланица Одбора за права детета