Pametno i bezbedno, za našu decu

Ne želim da naslovim ovaj tekst drugačije. Želim da se zove po kvalitetnoj, informativnoj, ali pre svega nužnoj nacionalnoj platformi za bezbednost dece. Valjda se nadam da će ovaj naslov pomoći u njihovoj vidljivosti. O samoj platformi neću da pišem mnogo, koncipirana je jasno, za one koji žele da se informišu dovoljno je nekoliko klikova.

Datum: 30. mart 2023; vreme: 18 časova; mesto: kako je to moda danas istaći, jedna ugledna beogradska škola. Predavanje za roditelje „Bezbednost dece na internetu” organizovano je od strane Ministarstva informisanja i telekomunikacija, a u okviru platforme „Pametno i bezbedno”. U toj uglednoj beogradskoj školi, koju pohađa i moje dete, predviđeno je da se predavanje održi u svečanoj sali. Ljubazne osobe iz protokola nas ipak usmeravaju ka biblioteci. Poziv je, čujemo, dobilo preko hiljadu roditelja, pojavilo se nas tridesetak. Da, tridesetak od hiljadu.

Krećemo. Predavačica je stručna i direktna Emina Beković. Videla je mnogo zla, pomogla je mnogima.

Želi da nas prvo upozna, vidi s kim ima posla, imamo li društvene mreže, kolika je naša digitalna pismenost. Većina nas je samopouzdana. Mi smo nepoljuljani, samosvesni roditelji. Sada se pitam je li naš stav bio „sve znam, iznenaditi me ne može ništa”, da li smo prošetali do škole da svarimo ručak, odmorimo stomake, čujemo eto nešto, vidimo se, ispunimo odeljensku kvotu pred razrednim strašenom pa ćemo posle možda i na piće.

Idemo polako, od tih navodno benignih pojava, onih koje tretiramo kao svađu i raspravu. Onda saznajemo kako se kontekst konflikta menja kada deca dođu svojim kućama pa tada dobiju posebnu snagu za tastaturom.

„Je l’ proveravate deci telefone?”, pita gospođa Emina, „znate li šta su ovi znaci?”

Na ekranu skraćenice, brojke: 8, 99, GNOC, PAW, POS i slično… Komešanje, čuju se komentari, neko bojažljivo digne ruku pa spusti.

„Da li znate šta je sajt OMEGLE, neka digne ruku onaj ko zna”, veli gospođa Emina.

Nema podignutih ruku u prostoriji. Bibliotekom ugledne beogradske škole odzvanja naš muk.

„Niko ne zna, e pa da vam saopštim da smo pre ovoga skupa održali interaktivno predavanje učenicima šestog razreda ove škole i na ovo isto pitanje svaki učenik je podigao ruku.”

Mi ćutimo i dalje. Ćutaćemo i narednih sat i kusur, stajaćemo u tišini pred pojmovima mračnog i dubokog interneta, zagrcnućemo se informacijama o broju predatora koji vrebaju, ugušićemo se od primera samoubistava dece koja su se na ovaj čin odlučila nakon terora njihovih vršnjaka.

Odlazimo kućama i složni komentarišemo da internet „kvari omladinu”, mi smo preneraženi, mi smo zgroženi. Ali ti isti mi nalazimo prostora za svoju superiornost jer pripadamo manjini koja je došla na predavanje, mi smo ta vrla manjina koja je našla vremena da se pojavi i ćućurićemo, likovaćemo tašti i ponosni jer se eto mi za razliku od njih bavimo svojom decom.

Nekoliko sati fame, nekoliko fraza na roditeljskoj vajber grupi i vazda, floskula nad floskulama, težnja za solidarnošću i zajedničkim rešavanjem problema u budućim vremenima. Guglamo, pametnoibezbedno.gov.rs, čitamo, gledamo, ne možemo da verujemo. I tako dva dana.

Datum: 3. maj 2023. Sedim u jutarnjim časovima s prijateljicom u jednom kafiću u centru grada, ne skrolujem, ne gledam telefon, razgovaramo dugo.

Vraćam se kući prevozom i čitam na jednom portalu da je učenik sedmog razreda ubio osam svojih drugova.

Čitam opet. Učenik sedmog razreda je ubio osam đaka i čuvara škole.

Ja ne odlazim kući, ja trčim u dvorište detetove škole, ne, ta ugledna škola nije elitni „Ribnikar”, ali dolazim, van svakog racija stojim u dvorištu i nisam usamljena. Još je roditelja tu. Dvanaest dana kasnije preminula je još jedna učenica koju je ranio dečak ubica.

Mi kao mi, tražimo krivce, nema ko nam nije kriv za „Ribnikar”. Svi sve znaju, vrve televizije od stručnih, kažu. U nedostatku prave argumentacije i konzistentnosti mišljenja pribegnemo onom opštem mestu na kojem počinje i završava se svaki razgovor u Srba – svi smo odgovorni.

Zločin u ne samo uglednoj nego, već kako kažu, elitnoj beogradskoj školi „Vladislav Ribnikar” neviđen je u našoj zemlji, ali on je neodvojiv od šireg socijalnog konteksta i realnosti koje ovo društvo živi, realnosti koju pre svega žive naša deca. Aspekti će se tek sagledavati, ali čini se da su vršnjačko nasilje i sajber-nasilje kao i sadržaji koji su njima dostupni nedovoljno pominjani u vezi sa ovim slučajem.

Vlada Srbije je snažnim i hitnim merama odgovorila na novonastalo stanje, te mere i one koje će se tek donositi nužne su i nažalost u senci su skupštinskih prepucavanja, davno prežvakanih logoreja i naših poznatih deoba.

I tu ne sme da se stane, potrebno nam je više razgovora, više razumevanja i više spremnosti za donošenje odluka. Vreme je za razobličavanje kovanice „svi smo odgovorni”, vreme je da svako počne od sebe, za početak od svoje kuće i svoga deteta.

Vratila bih se na početak i na predavanje „Bezbednost dece na internetu”. Šta je ono donelo meni i ostatku grupe koja je svedočila užasu koju naša deca žive, u sobi do nas, na četu, na vajberu, na tom OMEGLE sajtu i ostalim tvorevinama progresa? Jesmo li naučili značenje svih onih termina i skraćenica kojima naša deca tako vešto barataju? Jesmo li više uplašeni od statistike? Jesmo li bogatiji za jedno novo iskustvo o kojem ćemo moći da debatujemo u društvu, tako zgroženi i preneraženi?

To nije važno.

Mi smo tamo spoznali svoje neznanje, mi smo tamo spoznali svoju anahronost, mi smo ljudi dvadesetog i početka dvadeset prvog veka čije su se tuče i svađe završavale kod prvog ćoška pri zajedničkom povratku kući ili kad nas učitelj pogleda popreko. Mi se suočavamo s novim vrstama nasilja, s novim oblicima komunikacije o kojima ne znamo ništa. Mi treba da se zapitamo kako smo došli do toga da delimo škole na ugledne i neugledne, kako to da su neke škole elitne, a druge nisu. Da li njih čine deca uglednih i elitnih? Ko je danas u Srbiji ugledni građanin, je l’ to onaj koji vodi dete na pucanje, onaj koji uči svoje dete da puca tako da ne promaši? Je l’ to naša elita?

A mi koji smo imali sreću da probudimo naše čedo ovog jutra i da mu spakujemo bezglutensku kiflu za školu treba da se zapitamo da li zaista poznajemo to naše najdraže biće, to neupitno savršenstvo, jer šta je drugo moglo da izađe iz naših utroba do samog savršenstva, zar ne? Pa kad smo ih tako „savršene” kreirali, bezuslovno poverenje je prva stvar koja se podrazumeva, jer šta su naša deca do ogledalo nas samih.

narodna poslanica Jedinstvene Srbije i članica Odbora za prava deteta