Тужни и бесни

Исказ пензионисаног генерала Делића пред ТВ камерама остаће упамћен не само по свом емотивном набоју већ пре свега због тога што можда најбоље објашњава суштину и дубину поделе у СРС-у. Генерал је, наиме, на крају своје, искреном патетиком натопљене, изјаве закључио да ако мора да бира између Шешеља и Србије он бира Србију. За убеђене радикале тај исказ је вероватно контрадикторан. За њих су та два појма неодвојива, а исходишно метафизичко питање и врхунац интелектуалног прегнућа представља дилема да ли је Шешељ Србија или је Србија Шешељ.

Но, будући да је то унутарстраначко питање њиме се не можемо бавити. Читав случај је, међутим, нешто сасвим друго и отвара теме које су значајне за читаво друштво. Пре свега, мада не најважније, ту је питање да ли би евентуално Николићево преузимање странке или оснивање нове партије значило промену политике. Насупрот оптимизму који се шири либералним круговима – то је тешко замисливо. Конзервативна, традиционално схваћеним националним интересима мотивисана визија је кључно обележје његове политике и нема назнака да би се она могла променити.

Ако бисмо ту политику представили кроз лик неког имагинарног човека то је онај тип тежака који с муком зарађује хлеб и гледа да скрпи крај с крајем. Незадовољан је јер види да други имају више, али је несклон да се зарад тога одрекне уверења да је миран сан најважнији. Он је сумњичав према сваком поретку јер од њега нема много користи, али је лојалан закону и ретко га крши.

Такви ликови се не појављују у филмовима и романима, осим као статисти. Понекад таквом човеку буде свега преко главе па се напије и све разбије, али сутра када га прође мамурлук погледа око себе и схвати да је нови дан, да су деца гладна, да мора даље и да нема куд надајући се да ће доћи и његових пет минута.

С друге стране, политика којом су радикали стекли почетни капитал и која се упркос делимичној дешешељизацији још увек веже за ту странку могла би се представити кроз питорескни лик вагабунда који не зна шта је било јуче, а још мање га занима шта ће бити сутра. Пљује, псује, гадне речи узвикује. Сви су му криви и свиме је незадовољан. Опире се сваком закону и поретку, пијан и када је трезан, незаинтересован за себе и друге, ужива у хаосу, који прави ако га већ нема.

Изгубивши веру у себе, а без вере у друге тражи вођу коме безрезервно верује јер му он даје осећај вредности и супериорности. Живећи од данас до сутра без јасног циља, али с много емотивног набоја, свој страх од живота претаче у бес и агресивност. Такав човек нема циљ већ само непријатеље, па пати од маније гоњења. Док други као своје непријатеље виде оне који се супротстављају њиховим циљевима, њему је цео свет непријатељ па му је једини покретач да сваки и било чији циљ учини бесмисленим.

Ова два замишљена лика не представљају социјалне профиле Николића и Шешеља већ циљних група којима се обраћају – назовимо их „тужни“ и „бесни“. Њих, међутим, осим заједничког непријатеља не везује ништа друго. Тужни би да поправе свој положај, а бесни би да покваре туђи. Отуда није чудо да су се радикали распали, већ је чудо што се то није догодило раније.

Подела у СРС-у представља сада изазов и за друге странке. Јачање Николића и његов успон могао би одвући део бирачког тела свих странака, не само са деснице. Изражена социјална нота и до сада је привлачила мноштво присталица из нижих друштвених слојева, а ослобођен баласта ултранационализма, антиевропејства и реторике мржње, он би могао постати привлачан и за оне који управо због тога нису гласали за радикале. Они који помогну Николићу вероватно раде у корист своје штете, али, са друге стране, помажу да се уклони тромб звани СРС који је до сада представљао сметњу за нормално функционисање земље.

То, међутим, не значи да ће нестати ултрадесница у Србији. Она јача и у Европи. Без обзира на то што су манифестације и поводи за њено јачање различити од земље до земље – узрок је свуда исти. Њена социјална база је поткласа и што се она више шири тиме ултрадесница више јача. У Србији је та групација бројнија па је отуда и десни екстремизам потенцијално јачи. Тај проблем се сигурно не може решити преко ноћи нити само политичким средствима, али се може много учинити да не метастазира. Ако се то деси, у опасности је читаво друштво. Без обзира на политичко опредељење, свако мора дати свој допринос ако жели да Србија оздрави. Делић је учинио колико је могао.

социолог, доцент на Филозофском факултету у Београду