Tužni i besni

Iskaz penzionisanog generala Delića pred TV kamerama ostaće upamćen ne samo po svom emotivnom naboju već pre svega zbog toga što možda najbolje objašnjava suštinu i dubinu podele u SRS-u. General je, naime, na kraju svoje, iskrenom patetikom natopljene, izjave zaključio da ako mora da bira između Šešelja i Srbije on bira Srbiju. Za ubeđene radikale taj iskaz je verovatno kontradiktoran. Za njih su ta dva pojma neodvojiva, a ishodišno metafizičko pitanje i vrhunac intelektualnog pregnuća predstavlja dilema da li je Šešelj Srbija ili je Srbija Šešelj.

No, budući da je to unutarstranačko pitanje njime se ne možemo baviti. Čitav slučaj je, međutim, nešto sasvim drugo i otvara teme koje su značajne za čitavo društvo. Pre svega, mada ne najvažnije, tu je pitanje da li bi eventualno Nikolićevo preuzimanje stranke ili osnivanje nove partije značilo promenu politike. Nasuprot optimizmu koji se širi liberalnim krugovima – to je teško zamislivo. Konzervativna, tradicionalno shvaćenim nacionalnim interesima motivisana vizija je ključno obeležje njegove politike i nema naznaka da bi se ona mogla promeniti.

Ako bismo tu politiku predstavili kroz lik nekog imaginarnog čoveka to je onaj tip težaka koji s mukom zarađuje hleb i gleda da skrpi kraj s krajem. Nezadovoljan je jer vidi da drugi imaju više, ali je nesklon da se zarad toga odrekne uverenja da je miran san najvažniji. On je sumnjičav prema svakom poretku jer od njega nema mnogo koristi, ali je lojalan zakonu i retko ga krši.

Takvi likovi se ne pojavljuju u filmovima i romanima, osim kao statisti. Ponekad takvom čoveku bude svega preko glave pa se napije i sve razbije, ali sutra kada ga prođe mamurluk pogleda oko sebe i shvati da je novi dan, da su deca gladna, da mora dalje i da nema kud nadajući se da će doći i njegovih pet minuta.

S druge strane, politika kojom su radikali stekli početni kapital i koja se uprkos delimičnoj dešešeljizaciji još uvek veže za tu stranku mogla bi se predstaviti kroz pitoreskni lik vagabunda koji ne zna šta je bilo juče, a još manje ga zanima šta će biti sutra. Pljuje, psuje, gadne reči uzvikuje. Svi su mu krivi i svime je nezadovoljan. Opire se svakom zakonu i poretku, pijan i kada je trezan, nezainteresovan za sebe i druge, uživa u haosu, koji pravi ako ga već nema.

Izgubivši veru u sebe, a bez vere u druge traži vođu kome bezrezervno veruje jer mu on daje osećaj vrednosti i superiornosti. Živeći od danas do sutra bez jasnog cilja, ali s mnogo emotivnog naboja, svoj strah od života pretače u bes i agresivnost. Takav čovek nema cilj već samo neprijatelje, pa pati od manije gonjenja. Dok drugi kao svoje neprijatelje vide one koji se suprotstavljaju njihovim ciljevima, njemu je ceo svet neprijatelj pa mu je jedini pokretač da svaki i bilo čiji cilj učini besmislenim.

Ova dva zamišljena lika ne predstavljaju socijalne profile Nikolića i Šešelja već ciljnih grupa kojima se obraćaju – nazovimo ih „tužni“ i „besni“. Njih, međutim, osim zajedničkog neprijatelja ne vezuje ništa drugo. Tužni bi da poprave svoj položaj, a besni bi da pokvare tuđi. Otuda nije čudo da su se radikali raspali, već je čudo što se to nije dogodilo ranije.

Podela u SRS-u predstavlja sada izazov i za druge stranke. Jačanje Nikolića i njegov uspon mogao bi odvući deo biračkog tela svih stranaka, ne samo sa desnice. Izražena socijalna nota i do sada je privlačila mnoštvo pristalica iz nižih društvenih slojeva, a oslobođen balasta ultranacionalizma, antievropejstva i retorike mržnje, on bi mogao postati privlačan i za one koji upravo zbog toga nisu glasali za radikale. Oni koji pomognu Nikoliću verovatno rade u korist svoje štete, ali, sa druge strane, pomažu da se ukloni tromb zvani SRS koji je do sada predstavljao smetnju za normalno funkcionisanje zemlje.

To, međutim, ne znači da će nestati ultradesnica u Srbiji. Ona jača i u Evropi. Bez obzira na to što su manifestacije i povodi za njeno jačanje različiti od zemlje do zemlje – uzrok je svuda isti. Njena socijalna baza je potklasa i što se ona više širi time ultradesnica više jača. U Srbiji je ta grupacija brojnija pa je otuda i desni ekstremizam potencijalno jači. Taj problem se sigurno ne može rešiti preko noći niti samo političkim sredstvima, ali se može mnogo učiniti da ne metastazira. Ako se to desi, u opasnosti je čitavo društvo. Bez obzira na političko opredeljenje, svako mora dati svoj doprinos ako želi da Srbija ozdravi. Delić je učinio koliko je mogao.

sociolog, docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu