Дуго путовање писма до Власотинца

Стигла пошта, 29. маја, јавља мој пријатељ, коме сам – према документацији коју имам – из Београда упутио препоручено писмо 10. маја 2023.

Ево кратке историје слања.

Потребно је било да мој пријатељ, који живи у Власотинцу, добије моје писмо што пре. Јавља да писма нема и током временског периода који сам навео прво одем у београдску пошту да видим шта се дешава с мојим писмом. Треба, кажу, да прође месец дана, па тек онда да контактирамо рачунаром с колегама из Власотинца, такав је програм. Међутим, жури ми се. Покушавам да телефоном добијем пошту у Власотинцу. Регистрован је број поште, али то није пошта, него неки приватан број телефона. Не поште која ми треба. Исто поновим кроз неки дан, у нади да ће у Власотинцу приметити да нису на свој сајт поставили тачан број. Опет се јави неки глас, не из поште, који ми још и дода нешто преко слушалице, што није за писмо, због узнемиравања. Видим, треба дићи руке од поште, а, ипак, садржај писма треба да стигне на назначену адресу.

Потражим неку фотокопирницу у овом симпатичном градићу да их замолим да они копирају писмо и однесу мом пријатељу. Платићу. Има копирница, али нема бројева телефона. Позовем најближи град – Лесковац, тамо копирнице имају регистроване телефоне, с молбом да ме упуте на неког колегу у Власотинцу. Љубазни људи, али не познају никог од оних који су мени потребни. Ипак, нађе се један и да број телефона копирнице у Власотинцу, за који није сигуран да ли је у функцији. Имао сам срећу. Јелена и Милан ископирају писмо и однесу га мом пријатељу.

Од тренутка кад сам послао писмо преко београдске поште до тренутка кад је садржај испоручен на описани начин прошло је 10 дана. Хвала Јелени и Милану. Међутим, будем упоран и опет одем у београдску пошту да видим шта је с мојим препорученим писмом. Желим да знам да ли систем функционише и како. Било је то 22. маја. Окрене службеница екран рачунара према мени и покаже да је писмо тог датума тек регистровано у пошти у Власотинцу. Одлично, велим, захвалим пошти и мислим се: имам ја Милана и Јелену као „поштоноше”, а они који се баве организацијом поште нек саберу наведене датуме па даље, ако хоће, нек се баве својим послом ваљано.

Моје писмо је стигло онако како сам описао, преко копирнице, а оно упућено поштом – две недеље касније.

Драгослав Симић,

Београд