Треба времена да постанеш млад

Велика је штета што култни српски новинар Велимир Веља Павловић није писао више, потврдиће свако ко буде прочитао збирку његових одабраних колумни „Треба времена да постанеш млад” (издавачка кућа „Лом”). Промоција књиге одржаће се у среду, 7. јуна, у 18 сати, у београдском ресторану „Полет” (о коме Веља, такође, пише у једној од својих колумни које су се нашле у књизи).

– Личне, а универзалне приче на различите теме, о различитим људима – знаним и незнаним, феноменима, промишљањима, питањима и личним сећањима, које ће се наћи пред читаоцима, подсетиће нас са колико је нежности и емпатије Веља посматрао свет, колико је волео живот и са колико пажње се једнако посвећивао људима и догађајима око себе – каже Катарина Јоковић, која је приредила ову збирку, а уједно и његова животна сапутница.

„Треба времена да постанеш млад” збирка је колумни које је Павловић писао од 2016. до 2018. године, а преко којих нас, као „добри дух Београда”, води кроз српску престоницу и много даље од ње, на концерте и међу своје рокенрол и друге идоле – од Дилана, Ролингстонса, Пикаса, Тесле, Тимотија Бајфорда, те Брејкерса, Џонија Штулића и господина Слобе Коњовића, до Платона, Питагоре, Гетеа, Ничеа, али и Нове године са својом породицом каква се славила у његовом детињству.

„У углу дневне собе, светлуцала је новогодишња јелка окићена бомбонама салонкама, а до ње, радио-апарат у ком су живели мали људи. Злобни маторац у мени говори, наравно, тада су и снегови били и већи и бељи” – записује Павловић. Присећа се атмосфере једне новогодишње вечери коју, као дечак, дочекује са својим оцем Михаилом, мајком Спасенијом и млађом сестром Горданом.

И много је „искрица” које Павловић помиње, а које ће читаоцу још више приближити величину овог култног новинара који је српској културној баштини и заоставштини наше земље оставио, између осталог, и сјајне емисије „Духовници” и „Ниво 23” које су се емитовале на Студију Б.

– И колико год пута да прочитамо 54 приче које су се нашле у овој збирци колумни, увек ћемо открити нешто ново, неку нову личност, и потражити је на интернету, да видимо ко је тај пијаниста, сликар или научник кога Веља, с таквим поштовањем, врло често, тек тако успут, помене. Маестрално у својим колумнама Павловић спаја готово неспојиво – Стонсе и постистину, Борхеса и Питагору, Деда Мраза и Мику Антића – наглашава Јоковићева.

Веља Павловић, светионик културе који је далеко бацао светло са врха Београђанке, рођен је, живео и умро у Београду. Био је, како је Цане из „Брејкерса” једном дефинисао, „Вук Караџић нашег времена”, у мисији откривања мудрих духовника које је проналазио и интервјуисао по читавом свету, али му је мисија била и проналажење младих талентованих уметника, научника, и свих оних који су, према његовом (непогрешивом) мишљењу, заслуживали да их упозна са „широким масама”, а који су после тога заиста и правдали појављивање у Вељиној емисији „Ниво 23”.

„Звездано небо изнад мене и морални закон у мени”, гесло је које је Вељу Павловића водило кроз живот. Када описује свој доживљај Божића у планини, пише: „Снег и непроходни сметови, зима када дрво пуца од хладноће, а небо је ведро, ноћу обасјано звездама посебно златне боје коју никад не видимо у граду, већ само изнад брда и шума.” Верујеш да је он тамо, међу тим златним звездама, закључује Јоковићева.