Treba vremena da postaneš mlad

Velika je šteta što kultni srpski novinar Velimir Velja Pavlović nije pisao više, potvrdiće svako ko bude pročitao zbirku njegovih odabranih kolumni „Treba vremena da postaneš mlad” (izdavačka kuća „Lom”). Promocija knjige održaće se u sredu, 7. juna, u 18 sati, u beogradskom restoranu „Polet” (o kome Velja, takođe, piše u jednoj od svojih kolumni koje su se našle u knjizi).

– Lične, a univerzalne priče na različite teme, o različitim ljudima – znanim i neznanim, fenomenima, promišljanjima, pitanjima i ličnim sećanjima, koje će se naći pred čitaocima, podsetiće nas sa koliko je nežnosti i empatije Velja posmatrao svet, koliko je voleo život i sa koliko pažnje se jednako posvećivao ljudima i događajima oko sebe – kaže Katarina Joković, koja je priredila ovu zbirku, a ujedno i njegova životna saputnica.

„Treba vremena da postaneš mlad” zbirka je kolumni koje je Pavlović pisao od 2016. do 2018. godine, a preko kojih nas, kao „dobri duh Beograda”, vodi kroz srpsku prestonicu i mnogo dalje od nje, na koncerte i među svoje rokenrol i druge idole – od Dilana, Rolingstonsa, Pikasa, Tesle, Timotija Bajforda, te Brejkersa, Džonija Štulića i gospodina Slobe Konjovića, do Platona, Pitagore, Getea, Ničea, ali i Nove godine sa svojom porodicom kakva se slavila u njegovom detinjstvu.

„U uglu dnevne sobe, svetlucala je novogodišnja jelka okićena bombonama salonkama, a do nje, radio-aparat u kom su živeli mali ljudi. Zlobni matorac u meni govori, naravno, tada su i snegovi bili i veći i belji” – zapisuje Pavlović. Priseća se atmosfere jedne novogodišnje večeri koju, kao dečak, dočekuje sa svojim ocem Mihailom, majkom Spasenijom i mlađom sestrom Gordanom.

I mnogo je „iskrica” koje Pavlović pominje, a koje će čitaocu još više približiti veličinu ovog kultnog novinara koji je srpskoj kulturnoj baštini i zaostavštini naše zemlje ostavio, između ostalog, i sjajne emisije „Duhovnici” i „Nivo 23” koje su se emitovale na Studiju B.

– I koliko god puta da pročitamo 54 priče koje su se našle u ovoj zbirci kolumni, uvek ćemo otkriti nešto novo, neku novu ličnost, i potražiti je na internetu, da vidimo ko je taj pijanista, slikar ili naučnik koga Velja, s takvim poštovanjem, vrlo često, tek tako usput, pomene. Maestralno u svojim kolumnama Pavlović spaja gotovo nespojivo – Stonse i postistinu, Borhesa i Pitagoru, Deda Mraza i Miku Antića – naglašava Jokovićeva.

Velja Pavlović, svetionik kulture koji je daleko bacao svetlo sa vrha Beograđanke, rođen je, živeo i umro u Beogradu. Bio je, kako je Cane iz „Brejkersa” jednom definisao, „Vuk Karadžić našeg vremena”, u misiji otkrivanja mudrih duhovnika koje je pronalazio i intervjuisao po čitavom svetu, ali mu je misija bila i pronalaženje mladih talentovanih umetnika, naučnika, i svih onih koji su, prema njegovom (nepogrešivom) mišljenju, zasluživali da ih upozna sa „širokim masama”, a koji su posle toga zaista i pravdali pojavljivanje u Veljinoj emisiji „Nivo 23”.

„Zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni”, geslo je koje je Velju Pavlovića vodilo kroz život. Kada opisuje svoj doživljaj Božića u planini, piše: „Sneg i neprohodni smetovi, zima kada drvo puca od hladnoće, a nebo je vedro, noću obasjano zvezdama posebno zlatne boje koju nikad ne vidimo u gradu, već samo iznad brda i šuma.” Veruješ da je on tamo, među tim zlatnim zvezdama, zaključuje Jokovićeva.