Младеж у граду, катуни пусти

Од нашег сталног дописника
Колашин – Има ли кога?! – неколико пута узвикујемо не могавши да дешифрујемо „браву” на плоту којим је ограђена колиба најстаријег издиглије на целој Сињајевини, у катуну Потрк, Новака – Шаћа Булатовића.

„Ево ме, ево”, зачу се из колибе мушки глас, а потом пред колибу искочи старина Новак, и у трен размандали браве. Тек тада видесмо да је реч о једноставној направи, али неретко једноставно је и најтеже.

„Богами сам ја у годинама, а године чине своје, па се лапи. Нисте без неке стигли у ову врлет. Али, када сте ми у кућу банули покушаћу да вам кажем колико знам и умем“, започиње монолог наш сeдамдесетпетогодишњи домаћин. „Сећам се да је овде 1939. године у девет катуна било 35 хиљада мала, а сада само 200 оваца и 100 крава.”

Недавно су Шаћо и његова жена Симона саградили прелепу колибу и велику шталу каквих нема на целој планини.

„Сада се овде спало на ниско. У сваком погледу. Сточарству је одзвонило. Веровали или не, када се завршио Други светски рат овде је сваки домаћин имао од двадесет до 100 брава. Сада једва да чујеш да блекне“, прича нам наш домаћин. „Младеж сјавила ка граду. Ваздан ће о паштети да живи а неће да ради. Па зар Бог није човека створио да ради а он да му помаже.”

И неће Шаћо, као многи горштаци, „да потамани сваког ко је у политици”. Има он своју варијанту. Уме старина да поређа интересе и протокол, традицију и гостопримство. Нерадо се сећа таквих примера у којима су му чак и прве комшије све то порушиле, као да „више неће да се живи“ или као „да је све почело од јуче”.

„Ми се жалимо на руководство, и то је грешка. Не може руководство да чува, мора бити чобана. Али власт је крива што даје социјалну помоћ онима који могу да раде. Зато су њиве напуштене, а ливаде у коров претворене. Не знају да се није некада џаба говорило – живо је живот”

Шаћо верује да је младе могуће вратити на село једино ако се буду давали кредити за сточни фонд, а сточарима обезбеђивао радни стаж.

„Ово што сада власт чашћава поједине домаћине кравом, то је глупост. Ето, рецимо, овде је био министар пољопривреде Милутин Симовић и није свраћао код мене, не зато што није хтео, већ зато што га партијски повереници воде код њих. Ја им кажем, он је министар и мени, а то што га нисам гласао, ја га поштујем и ценим као човека – као да му у образе крв удари.

Верује наш саговорник да су и његове краве једнако значајне за сточни фонд Црне Горе, као и оних других који имају наклон из „државних јасала”. Не жели да има омразе са комшијама због тога, већ хоће да истера „политику са пашњака и из штала”. Да чобани стада чувају, планинке кајмак и сир купе, а они „доле у високим домовима нека мисле о судбини сељака и државе”.

„Јер лакше је радити него мислити. У многим случајевима и приликама”, закључи Шаћо.

А мисли овај витални деда да је дошло доба када ће се поново домаћину у обор гледати и по њему ценити међу сточарима када је иметак у питању, а по речи међу људима. Он је такође уверен да би млади желели све имати окруњено и готово на столу.

„Да ништа руком не такну, а све да имају. Увек им други криви. Не може Мило никоме кувати ни ручак ни вечеру. После Мила доћи ће неки други Мило, а они ће и даље исто говорити, све мање имати и по градовима гладовати.”