Про Реко па пауза

Нови Београд није по други пут на свом базену успео да стигне до крова Европе. Два пута га је пре завршног циља зауставио Про Реко. Први пут је то било на петерце, други пут глатко без драме. Одавно један тим није био тако супериоран у финалном двобоју као што је то био случај са тимом из Ђенове против српског шампиона.

Ни једног тренутка Нови Београд није успевао да ухвати ритам са Италијанима. Чак ни у другој четвртини када је код 2:5 домаћин добио петерац и четири минута играча више, егала није било. Тада је већ било јасно да само чудо може да спречи Про Реко да по други пут узастопно слави у Београду.

Снага, знање, борбеност, искуство, смиреност, расположене бројне појединце – све је то имао Про Реко и све то није имао Нови Београд изузев Гранадоса и донекле Страхиње Рашовића.

У најкраћем Нови Београд није успео јер је прилично слабији састав од Про Река. Пораз у финалу је крај турбулентне сезоне која је завршена са једним од четири могућа пехара. Бити други у Европи није мала ствар али тешко да ће то сребро, уз освојено домаће првенство бити разлог да такмичарска година буде оцењена успешно.

Током читаве сезоне се чинило да Нови Београд није спреман физички. Неколико пута је утакмица одлазила у самом финишу. Јака три сусрета за четири дана су била превелики залогај за ову екипу, која је најбоље играла првог дана против Олимпијакоса, на петерце добила Барселонету која се љутила на судијске одлуке у финишу, да би против моћног, одморнијег Про Река од почетка била на апаратима.

Други проблем Новог Београда су голмани. Колико год су Жоао Педро и Филиповић знали да изнесу терет утакмице, толико су били кадри и да не ухвате сноро ништа. Тако је било прошле године, тако је било и ове у финалу. Пред шутерима из Ђенове они су нестајали.

У финалу је пао мозак екипе Влахопулос. Његов огроман труд је био узалудан. Није испратио одличног Гранадоса, ефикасног Рашовића и то се осетило. Сви други су имали прескроман допринос за утакмицу оваквог значаја.

Организација турнира је била беспрекорна. У сваком погледу се Нови Београд показао као врстан домаћин. Али целој причи су недостајали навијачи. Прве две утакмице Новог Београда пратио је занемарљив број навијача. Јасно је овај клуб нема велико име, нема своје присталице које могу да буду ветар у леђа. У таквој ситуацији када играш код куће а ривал нема проблем са трибинама ствара се притисак којем није лако одолети. Има и оних који сматрају да би НБГ пружио више да се играло на другом базену.

Није сада време али остаје да се види колико су познати случајеви утицали на Јакшића, Мандића и екипу. Јакша није био у елементу, Манда је био на трибинама и све је то пореметило шампионски код Новобеограђана колико год се то они трудили да прикажу као случајеве без великог утицаја.

Један краткорочни период овог клуба је завршен. Наредне сезоне Нови Београд неће бити домаћин турнира а тиме и аутоматски учесник. Биће потребан пласман међу прве четири а не осам екипа. Мораће другачије калкулације да се праве.

Видеће се и финансијска база, зна се да је Нови Београд поприлично скуп пројекат за српске ватерполо услове. Играчи су одлично плаћени, треба то да се издржи. Зна се да је велика улога Александра Шапића иако званично је нико и ништа у клубу. Од његове речи доста зависи.

Прелазни рок је већ најављен. Директор Соро каже да ће за неколико дана тек бити неке ствари познате и да ће бити саопштено јавности. Кулоари не мирују. Филип Филиповић је већ, кажу, доведен, ту су Радуловић и Добожанов. Видеће се шта ће бити са Лукићем који је везан за Раднички. Одлазе браћа Рашовић, за неке играче се спомиње позајмица. Биче интересантно.

На крају и о другим екипама. О Про Реку је све речено. Трећа Барселонета није изгубила меч током игре, два пута су решавали петерци. Вујасиновићев Вуљагмени је најпријатније изненађење. Олимпијакос је у престанку сарадње са Игором Милановићем све рекао. Ференцварош је морао више, Југ је играо према могућностима без Фатовића и Кржића док је Бреша највеће разочарење.