Америчка свадбена демонстрација

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, септембра – После прочитане опсежне репортаже о преосталим тајнама незаборавне Мерилин Монро, дошљак је посетио овдашњи кварт музеја како би у прошлости нашао још неке дражи какве му данашњица, која све више делује као машина за прављење брига, не нуди. Само што је ту закорачио – пресрете га млада плавуша, раширених руку.

Помислио је, начас, да му се привиђа отелотворење филмске легенде. Али стварност се испољила као још нестварнија. Незнанка му приђе и чврсто га загрли као да је само на њега чекала као на „оног правог”.

Оптерећен медијским извештајима да је неочекивани блиски додир с непознатима често увод у крађу, чим је стисак попустио опипао је џепове. „Зачудо”, све је било на свом месту.

Крис и Џеки

Тек онда је приметио да је „препадачица” чланица оближње омање групе младића и девојака са уздигнутим транспарентима. На њима је писало „Учествујете у међународном дану бесплатних загрљаја”.

Такав натпис им је само служио као легитимација за акцију против равнодушности и отуђености. Будимо присни, не болујмо од формалности и одрецимо се уверења да само за новац можемо да добијемо оно што нам треба, била је њихова прећутна а схватљива порука.

У таквом настојању нису усамљени. Неуобичајену потребу за променама обичаја, неколико дана раније, показала је још већа и, знатно упадљивија, дружина.

По идеји две младе репортерке „Вашингтон поста”, приређена је свадба 34- годишњих државних службеника, патолога Криса Росија и пореске референткиње Џеки Рос, у виду – демонстрација, и то преко пута Беле куће. Око 40 сватова тамо се искупило да изрази протест против „маније” прескупих свечаности, произашлих из „двоглаве диктатуре”, склоности ка породичном „незаборавном спектаклу” и дејству моћне индустрије венчања.

Занимања младенаца су, овом приликом, појачавала важење пословице да постоје само две неизбежности – „смрт и плаћање пореза”. Све друго је било мимо оног што се сматра морањем при прослави склапања брака. Одећа свих је била ноншалантна, без иједног свечарског обележја. Многи су били у шорцевима, мајицама и патикама, а уместо букета, дарова и других пригодности, носили су транспаренте међу којима и неколико с натписом „Новцем не може да се приушти љубав” (чему је донекле противречио чланак „Њујорк тајмсовог” аналитичара бизниса који је сугерисао да је финансијска слога један од најважнијих елемената чврстине брака, у чијем је склапању, „вековима, материјални интерес био изнад љубави”).

Организатори свадбене демонстрације нису, у први мах, планирали да се „испрсе” баш испред зграде врховне власти. Покушали су да „антисвадбу” одрже у једном од музеја (пред којим се догодила сцена загрљаја), али су их кустоси одбили са образложењем „да би, ако вама дозволимо, многи други то тражили”. Надлежне нису одобровољила ни обећања да ће ова специфична свадба, уз неформални чин венчања, потрајати само пола минута, да неће бити ни крканлука, ни шампањца, ни прангијања.

На одбацивање су наишли и кад су манифестацију пријавили паркаџијским органима. „На нашим зеленим површинама дозвољени су протести али не и свадбе”, непопустљива је била шалтерска представница службе за одржавање реда. Нису је поколебала ни позивања свадбара – на светињу слободе окупљања и говора, по којој би требало да буде дозвољено и манифестовање весеља, а не само незадовољства.

Могли су да покрену спор за заштиту уставности, али би то предуго потрајало. Излазак из административног ћорсокака добили су у Америчком удружењу за грађанске слободе. Предочено им је: „Дозвола вам није потребна, ако се окупите и протестујете у Лафајет парку”, само Авенијом Пенсилванија одвојеном од Беле куће.

Тако су од замисли да приреде неконвенционално венчање дошли до – свадбене демонстрације. Навикао на честе протесте грађана, председник Џорџ Буш је, ако их је приметио, највероватније закључио само то да је недавна свадба његове кћерке била „импресивнија”.

„Алтернативка” и „брајдзила” 

Окупљени „антисвадбари” би такво његово тумачење прихватили као комплимент за себе и своју тежњу да покажу да речена „импресивност” одудара од прилично огрубеле стварности, да просто „боде очи” у ситуацији кад је већина грађана приморана на овде неуобичајену делатност – штедњу. Просечна цена свадбе се процењује, наиме, на око 30.000 долара, чему су „антисвадбари” ударили „контру”, снизивши трошак за десет пута и тако бар мало наудили индустрији венчања чији годишњи обрт премаша 70 милијарди долара, готово дупло више, кажу статистичари, него пре 15 година.

Поменута „алтернативна” невеста Џеки би могла да делује „заразно”, произлази из реаговања дела јавности. Многима се већ „на врх главе” попела „брајдзила” (кованица речи – невеста и Годзила), како је прозвана агресивно захтевна млада, која у венчању види свој „врхунски, савршени, дан”.

У изразито повећаној жељи Американаца за променама, није искључено да ће иницијативе, попут „антисвадбених” демонстрација и бесплатних загрљаја, бивати све чешће. Тим више – ако се не обистине промене најављене у изборним кампањама председничких кандидата. А с њима загрљаји, најупадљивији на донаторским скуповима, имају високу цену…