Ниџином скелом и по дрва и код лекара

Футог, Беочин – Старе комшије Футог и Беочин гледају се преко Дунава. Моста нема да их спаја. Власти за његову градњу никако „кесу да одреше” па житељи Бачке и Срема реку прелазе скелом. Пут на ову страну наводи и камионџије којима је вожња мостом „Слобода” забрањена од шест ујутро до девет увече. Да мука буде већа, реконструише се и стари железнички мост, на којем се повремено пропуштају возила.

Скелеџији Николи Михајловићу посао цвета. Једва стигне да обрише зној са чела. Кад види да су гужве притисле обалу не се држи распореда, по коме саобраћа на сваких тридесет или шездесет минута, већ прави туре док има муштерија.

Посматрајући како скела по води клизи, неупућени мисле да скелеџија не може богзна како да се умори, изузев што му честа вожња тамо-вамо досади. А, само они које посао тера да сваки дан путују скелом искрено признају да им је дозлогрдило.

– Уме Дунав да запљусне таласима, мотор на чамцу који гура скелу понекад затаји, често се и возила преко реда на платформу укрцају, па ми се деси да овде четврт дана проведем – разочарано вели Јован Петров, камионџија, који превози робу у Сремску Митровицу.

– Кудиш скелу, а другу пречицу до Беочина немаш – умеша се његов колега Бојко, па се са седишта протеже проверавајући да ли је пловило на видику.

За разлику од њих који у шоферској кабини могу да дремају док се гужва не рашчисти, путници који су до обале сишли пешке или бициклом принуђени су да цупкају у месту.

– Упекла „звезда”, а хлада нема. Фале клупе и надстрешнице, мада би и на пањ човек сео, само да на голој обали не чами – јада се Илија Мајсторовић, пензионер.

Онима који су планирали да врело септембарско поподне проведу на беочинској плажи чекање не смета. „Купање ће да нас расхлади”, кроз смех вели Винка Гргић, мајка троје малишана, који се радују вожњи, баш као и брчкању у води. И за седамдесетдвогодишњу Зорку Остојић, из Футога, превоз скелом је спас, јер другачије не би могла да оде у суседну варош лекару.

Возаче који чекају у аутомобилима стрпљење не издаје, јер, како кажу, бензин штеде, а безбедност треба да је скелеџијина брига.

– Ма каква брига, навикао је он да се само за свој новчаник секира, па му је свеједно што теретњаке, лимузине, бицикле и пешаке угура једне покрај других – гунђа шофер коме није свеједно што мора за кратку вожњу скелом да издвоји од 700 до 1.000 динара. Кад је приколица празна онда плаћа 500, док је карта за луксузне аутомобиле 200 динара.

– Најисплативије је нама који нисмо моторизовани – добацују двојица момака вадећи из џепа 20 динара. Бициклистима је услуга десет динара скупља.

– Многима је цена вожње трн у оку, а не размишљају да ту треба урачунати и скелеџијину снагу – камиони се углавном заглављују у песку, па скелеџија помаже да се уз обалу изгурају – хорски кажу домаћини, који су у Срему пазарили дрва. Да им скелеџија са неколико својих радника не притекне у помоћ до првог футошког сокака морали би цепанице на рукама носити.

Није ни чудо онда што скелеџији Николи жуљеви једни преко других ничу. Овај вични кормилар, који је тек у трећу деценију загазио, и за кога познаници веле да има „дебеле” живце, поручује да ће и „пристаниште” платити, уколико се неко од надлежних смилује и уреди прилаз до Дунава. Како сада ствари стоје, овде је све повуци-потегни током читаве године.

– Ни зими одмора нема, јер, ако ништа друго, онда невоља тера људе да по лекове или у набавку иду – прича Михајловић у трку. Чак ни за новинаре није имао времена за предах.

Он у милиметар, без грешке, процењује како се који четвороточкаш паркира, а да при том не „очеше” комшијског. Недостатак комодитета збуни возаче. Тек на скелеџијин знак, миц по миц, иду у рикверц или се померају лево- десно, уз опрез да не ударе путнике који седе уз ограду скеле.

А када се приспе до друге обале, за свега неколико минута, пешаци први грабе напред, док их засипа прашина испод „ћелавих” гума заровљених у песку. Жагор и брујање мотора на обалама не јењавају од јутра до мрака.

Мештани кажу да су на буку огуглали. Народ мора да путује, кажу, али би теретњацима рампу поставили, јер су коловоз и обалу уништили – сагласни су они чија су имања близу реке.

Обазриви „капетан” о свему води рачуна, јер саобраћај је то као и сваки други.

– Плове овим током бродови тегљачи и чамци, па треба добро отворити очи да једни другима не пресечемо пут, а и дивље растиње које се надвило над реку видик нам заклања – истиче Михајловић, за кога се може рећи да је за пет година тежак занат „испекао”. Свака критика која га стигне у воду потоне. Муштерије му, осим понеког прекора, указују поверење. Знају да осим Ниџином скелом још нема бржег начина да се река пређе.

Тако ће и надаље бити уколико се изградњом моста судбина ових људи не олакша. Са беочинске и футошке узвишице види се да стрме обале у помоћ зову. Шала да ће се притиснуте теретом у Дунав сјурити могла би због немара да се обистини.