Др Неле Карајлић, примаријус за џумбус

Сукцесијом југословенске културне имовине др Неле Карајлић је припао Србији. Али, као сваку непокретност, њега нико ништа није питао. Далеко од тога да је Неле постао споменик. Он скаче по бини и планинари по звучницима тако да и живахни декица Мик Џегер у односу на њега изгледа као параплегичар.

И Неле не намерава да престане, иако је Сејо Сексон, његов некадашњи најбољи ортак из младости, са којим је основао култни бенд „Забрањено пушење”, предузео све правне радње да се Нелету забрани извођење песама и коришћење имена бенда који је одавно југословенски бренд. Неле, опет, подсећа да је његова мајка дала име „Забрањеном пушењу”. Мора да су Сејо и он на пробама у згради, чији је председник кућног савета био Нелетов ћале, па им је уступио простор за свирку – пушили ко Турци!

Тако то бива када се закаче два креативна јарана. Јесте већину песама „Пушења” написао Сејо, добар део је и Неле, али види ти дрекавца кад се пробуди, обојица не могу да се сете ко је написао „Зеницу блуз”. Биће да је Неле. Не би заправо било оваквог белаја, да Сејо није оплео по Нелету како је величао у својим песмама и интервјуима оне ликове који су, током опсаде Сарајева, поубијали 11.000 Сарајлија. И још, пише Сејо у свом есеју, да су ти ликови по успостављању мира у Босни, присилили на исељење готово све Србе из Федерације БИХ и, гле сад, подстакли праведни и осветнички гнев др Карајлића, овековечен у идеји да поново укреше тенк којим ће се коначно вратити у Сарајево.

Ако сам добро разумео Сеју легенду, Срби су иселили сами себе из Сарајева, а пре тога су се међусобно пококали, па их сада готово и нема. Јесте Сејо у праву када пише о опсади Сарајева, и то нису чинили никакви ликови, него злочинци и глупани, добри мој Сејо. Зашто им тепа да су „ликови”? Али, како му се у сновима, па онда у тексту, причинио тенкиста Неле Карајлић који креће ка Сарајеву?

Истина је да је др Неле примаријус за џумбус, још од када је формирао „нови примитивизам” и „Топ-листу надреалиста”, као одговор на београдски нови талас и загребачки нови вал, уз Сејину асистенцију. Тада је на убитачно сатиричан начин постао пророк, нека врста сарајевске вуду-бабе. У „Топ-листи надреалиста” емитовани су скечеви о Другом дневнику, подели Сарајева на различите републике, једну породицу подељену у два клана, ратовање због контроле над собама у истом стану, уз појачано присуство мировних снага УН, које доливају бензин на ватру. И јесте др Неле на концерту у Ријеци 1984. године викнуо „Црко маршал”, што се схватило као алузија на смрт друга Тита, па су пробуђени сви партијски комитети из кревета, дигнута је узбуна првог степена. Како и Сарајево има своју чаршију и њене приче, легенда каже да је узаврелу ситуацију о’ладио Емир Кустурица, тада већ овенчан „Златним лавом” у Венецији за филмски класик „Сјећаш ли се, Доли Бел”.

Није се тада још знало шта доноси дан, а шта ноћ, тако да је др Неле истурен не само као фронтмен „Забрањеног пушења” већ и потенцијални вођа побуне против комунистичке фантазмагорије, оличене у слогану „И после Тита – Тито”. Власти су тада мислиле да је кварног Нелета на бини дрмнуо контрареволуционарни кратак спој. Нису много погрешили, још га дрма.

У освит рата, уместо да упише курс за вожњу тенка, Неле се придужио реформистима Анте Марковића, заједно са Емиром Кустурицом, Гораном Бреговићем, Абдулахом Сидраном, Харисом Џиновићем, момцима из „Плавог оркестра”. Било је ту још раје из сарајевског крема, па су са Антом Марковићем држали предизборне конвенције по Сарајеву, Мостару, Тузли, Зеници и Бањалуци. Реформисти су са комунистима и осталим ненационалним странкама на изборима пукли ко звечке, а кључна ствар се догодила када су националне странке предвођене Радованом, Алијом и Кљујићем ушле у коалицију, пар дана пред изборе.

Када су Куста, Брега, Неле и још много раје провалили да је њихово југословенство и жеља да не дође до грађанског рата поражена, спаковали су своје кофере и отишли. Рекох већ, Неле је предвидео шта ће се догодити, а то су потврдила и три народа која су гласала тачно онако како није требало. Др Карајлић је напустио Сарајево војним авионом у којем се налазила и ћерка Абдулаха Сидрана. Истога дана, у Нелетов стан су се уселили организатори Сарајево-филм фестивала. Али, као што би рекао Куста – кад муслиман побегне из Сарајева – он је избеглица. Када то учини Србин, зове се – четник.

Зато је питање Нелету да ли је четник, које му је поставио Александар Станковић на ХРТ-у, да цркнеш од смеха.

Али, нису сви из фан клуба Анте Марковића пукли ко звечке. Једини реформиста који је данас на власти у бившој Југославији јесте Милорад Додик. Притом, није био на власти за време грађанског рата, што читавој халабуци о Нелету даје посебно интригантну ноту и сведочи о старој истини – да ништа није онако као што на први поглед изгледа. Како је друг Миле опстао као једини антиратни лидер у Републици Српској и зашто су сви момци Срби са конвенција Анте Марковића проглашени за четнике? Можда је тајна опстанка друга Милета у томе што је схватио да од рокера нема неке нарочите вајде, па је у екипу убацио тајни народњачки састојак који се зове – Митар Мирић.

Пре неку годину, Неле није издржао. Сишао је с Јахорине на вечеру са другарима у Сарајево. Дуго се нису видели, град и он. Отишао је у ресторан који држи његов друг. Али, први човек који га је препознао, ставио је фотку на друштвене мреже. И седам минута после објаве да је Неле у Сарајеву, већ је стигло стотинак претећих порука. До краја вечере, било их је 2.000.

Сарајевски полицајци корњаче, они за разбијање демонстрација, ушли су у ресторан, сачекали да Неле заврши вечеру, па су га нахрањеног извукли на задњи излаз. Био је то сајбер-линч, а сарајевска мурија га је испратила до Јахорине, где су га дочекали као лудог човека. Целу ноћ су му певали на увце: „Источно Сарајево, љубави моја”.

Неле није добро познавао Кемала Монтена, Кема је припадао великој раји, али воли његове песме, јер покажите онога који их не воли. Неле је много боље познавао Даворина Поповића, и родитељи су им се дружили. Даворин је био најстарији, Неле је за њега био тек – мала раја.

Требало би зато чешће подсећати на ону слаткасту илузију о Сарајеву, када је у некадашњем хотелу „Београд”, на јутарњој кафи за централним столом, сваки дошљак могао да види Брегу, Владу Правдића и Зорана Реџића. У углу су седели Неле и Ђура. Кусте није било. Ваљда је намештао ортаку паркет.

Како сам и ја тамо свраћао као клинац и посматрао малу и велику рају, па ми се недељама није долазило кући, питао сам се много година касније ко је одржавао ту илузију. Можда Удба, можда је цвркутао КОС, можда су то били Микулићи или Поздерци, можда дрекавац који је тада дремкао.

Шта год да је било, функционисало је. И нема тог савршеног спина који ће демантовати да Неле и остала раја нису желели рат, већ да су, напротив, учинили све што су могли да га спрече. Ђаво је касније дошао по своје. Зато Сарајлије не дају Нелету да се врати, макар и на вечеру. А сада га сумњиче, попут Сеје, да у слободно време возика тенк. Плаше се да се опет не заволе – Сарајево и његов бос или хаџија!