Dr Nele Karajlić, primarijus za džumbus

Sukcesijom jugoslovenske kulturne imovine dr Nele Karajlić je pripao Srbiji. Ali, kao svaku nepokretnost, njega niko ništa nije pitao. Daleko od toga da je Nele postao spomenik. On skače po bini i planinari po zvučnicima tako da i živahni dekica Mik Džeger u odnosu na njega izgleda kao paraplegičar.

I Nele ne namerava da prestane, iako je Sejo Sekson, njegov nekadašnji najbolji ortak iz mladosti, sa kojim je osnovao kultni bend „Zabranjeno pušenje”, preduzeo sve pravne radnje da se Neletu zabrani izvođenje pesama i korišćenje imena benda koji je odavno jugoslovenski brend. Nele, opet, podseća da je njegova majka dala ime „Zabranjenom pušenju”. Mora da su Sejo i on na probama u zgradi, čiji je predsednik kućnog saveta bio Neletov ćale, pa im je ustupio prostor za svirku – pušili ko Turci!

Tako to biva kada se zakače dva kreativna jarana. Jeste većinu pesama „Pušenja” napisao Sejo, dobar deo je i Nele, ali vidi ti drekavca kad se probudi, obojica ne mogu da se sete ko je napisao „Zenicu bluz”. Biće da je Nele. Ne bi zapravo bilo ovakvog belaja, da Sejo nije opleo po Neletu kako je veličao u svojim pesmama i intervjuima one likove koji su, tokom opsade Sarajeva, poubijali 11.000 Sarajlija. I još, piše Sejo u svom eseju, da su ti likovi po uspostavljanju mira u Bosni, prisilili na iseljenje gotovo sve Srbe iz Federacije BIH i, gle sad, podstakli pravedni i osvetnički gnev dr Karajlića, ovekovečen u ideji da ponovo ukreše tenk kojim će se konačno vratiti u Sarajevo.

Ako sam dobro razumeo Seju legendu, Srbi su iselili sami sebe iz Sarajeva, a pre toga su se međusobno pokokali, pa ih sada gotovo i nema. Jeste Sejo u pravu kada piše o opsadi Sarajeva, i to nisu činili nikakvi likovi, nego zločinci i glupani, dobri moj Sejo. Zašto im tepa da su „likovi”? Ali, kako mu se u snovima, pa onda u tekstu, pričinio tenkista Nele Karajlić koji kreće ka Sarajevu?

Istina je da je dr Nele primarijus za džumbus, još od kada je formirao „novi primitivizam” i „Top-listu nadrealista”, kao odgovor na beogradski novi talas i zagrebački novi val, uz Sejinu asistenciju. Tada je na ubitačno satiričan način postao prorok, neka vrsta sarajevske vudu-babe. U „Top-listi nadrealista” emitovani su skečevi o Drugom dnevniku, podeli Sarajeva na različite republike, jednu porodicu podeljenu u dva klana, ratovanje zbog kontrole nad sobama u istom stanu, uz pojačano prisustvo mirovnih snaga UN, koje dolivaju benzin na vatru. I jeste dr Nele na koncertu u Rijeci 1984. godine viknuo „Crko maršal”, što se shvatilo kao aluzija na smrt druga Tita, pa su probuđeni svi partijski komiteti iz kreveta, dignuta je uzbuna prvog stepena. Kako i Sarajevo ima svoju čaršiju i njene priče, legenda kaže da je uzavrelu situaciju o’ladio Emir Kusturica, tada već ovenčan „Zlatnim lavom” u Veneciji za filmski klasik „Sjećaš li se, Doli Bel”.

Nije se tada još znalo šta donosi dan, a šta noć, tako da je dr Nele isturen ne samo kao frontmen „Zabranjenog pušenja” već i potencijalni vođa pobune protiv komunističke fantazmagorije, oličene u sloganu „I posle Tita – Tito”. Vlasti su tada mislile da je kvarnog Neleta na bini drmnuo kontrarevolucionarni kratak spoj. Nisu mnogo pogrešili, još ga drma.

U osvit rata, umesto da upiše kurs za vožnju tenka, Nele se pridužio reformistima Ante Markovića, zajedno sa Emirom Kusturicom, Goranom Bregovićem, Abdulahom Sidranom, Harisom Džinovićem, momcima iz „Plavog orkestra”. Bilo je tu još raje iz sarajevskog krema, pa su sa Antom Markovićem držali predizborne konvencije po Sarajevu, Mostaru, Tuzli, Zenici i Banjaluci. Reformisti su sa komunistima i ostalim nenacionalnim strankama na izborima pukli ko zvečke, a ključna stvar se dogodila kada su nacionalne stranke predvođene Radovanom, Alijom i Kljujićem ušle u koaliciju, par dana pred izbore.

Kada su Kusta, Brega, Nele i još mnogo raje provalili da je njihovo jugoslovenstvo i želja da ne dođe do građanskog rata poražena, spakovali su svoje kofere i otišli. Rekoh već, Nele je predvideo šta će se dogoditi, a to su potvrdila i tri naroda koja su glasala tačno onako kako nije trebalo. Dr Karajlić je napustio Sarajevo vojnim avionom u kojem se nalazila i ćerka Abdulaha Sidrana. Istoga dana, u Neletov stan su se uselili organizatori Sarajevo-film festivala. Ali, kao što bi rekao Kusta – kad musliman pobegne iz Sarajeva – on je izbeglica. Kada to učini Srbin, zove se – četnik.

Zato je pitanje Neletu da li je četnik, koje mu je postavio Aleksandar Stanković na HRT-u, da crkneš od smeha.

Ali, nisu svi iz fan kluba Ante Markovića pukli ko zvečke. Jedini reformista koji je danas na vlasti u bivšoj Jugoslaviji jeste Milorad Dodik. Pritom, nije bio na vlasti za vreme građanskog rata, što čitavoj halabuci o Neletu daje posebno intrigantnu notu i svedoči o staroj istini – da ništa nije onako kao što na prvi pogled izgleda. Kako je drug Mile opstao kao jedini antiratni lider u Republici Srpskoj i zašto su svi momci Srbi sa konvencija Ante Markovića proglašeni za četnike? Možda je tajna opstanka druga Mileta u tome što je shvatio da od rokera nema neke naročite vajde, pa je u ekipu ubacio tajni narodnjački sastojak koji se zove – Mitar Mirić.

Pre neku godinu, Nele nije izdržao. Sišao je s Jahorine na večeru sa drugarima u Sarajevo. Dugo se nisu videli, grad i on. Otišao je u restoran koji drži njegov drug. Ali, prvi čovek koji ga je prepoznao, stavio je fotku na društvene mreže. I sedam minuta posle objave da je Nele u Sarajevu, već je stiglo stotinak pretećih poruka. Do kraja večere, bilo ih je 2.000.

Sarajevski policajci kornjače, oni za razbijanje demonstracija, ušli su u restoran, sačekali da Nele završi večeru, pa su ga nahranjenog izvukli na zadnji izlaz. Bio je to sajber-linč, a sarajevska murija ga je ispratila do Jahorine, gde su ga dočekali kao ludog čoveka. Celu noć su mu pevali na uvce: „Istočno Sarajevo, ljubavi moja”.

Nele nije dobro poznavao Kemala Montena, Kema je pripadao velikoj raji, ali voli njegove pesme, jer pokažite onoga koji ih ne voli. Nele je mnogo bolje poznavao Davorina Popovića, i roditelji su im se družili. Davorin je bio najstariji, Nele je za njega bio tek – mala raja.

Trebalo bi zato češće podsećati na onu slatkastu iluziju o Sarajevu, kada je u nekadašnjem hotelu „Beograd”, na jutarnjoj kafi za centralnim stolom, svaki došljak mogao da vidi Bregu, Vladu Pravdića i Zorana Redžića. U uglu su sedeli Nele i Đura. Kuste nije bilo. Valjda je nameštao ortaku parket.

Kako sam i ja tamo svraćao kao klinac i posmatrao malu i veliku raju, pa mi se nedeljama nije dolazilo kući, pitao sam se mnogo godina kasnije ko je održavao tu iluziju. Možda Udba, možda je cvrkutao KOS, možda su to bili Mikulići ili Pozderci, možda drekavac koji je tada dremkao.

Šta god da je bilo, funkcionisalo je. I nema tog savršenog spina koji će demantovati da Nele i ostala raja nisu želeli rat, već da su, naprotiv, učinili sve što su mogli da ga spreče. Đavo je kasnije došao po svoje. Zato Sarajlije ne daju Neletu da se vrati, makar i na večeru. A sada ga sumnjiče, poput Seje, da u slobodno vreme vozika tenk. Plaše se da se opet ne zavole – Sarajevo i njegov bos ili hadžija!