Балканац у златним копачкама

Једна велика спортска каријера, завршена ових дана, имала је почетак који је био више од наговештаја… У сусрету пионира два фудбалска тима у Шведској, Балкан из Малмеа угостио је екипу Велингеа. Играчи су углавном имали 12 година. Најмлађи и најдрчнији међу њима, члан домаћег тима, стално је правио проблеме свом тренеру. Тог дана је због недисциплине морао да остане на клупи. Кад је противник на полувремену водио са 4:0, тренер није имао куд. Дао је шансу несташном десетогодишњаку који је у наставку постигао осам голова и донео победу свом тиму од 8:5. Тренер Велингеа, запањен игром и стасом тог дечака, уложио је протест, сматрајући да је Балкан „шверцовао” старијег фудбалера. Кад су му показали лични документ тог незадрживог стрелца, занемео је и одшетао назад да теши своје дечаке.

У документу је писало: Златан Ибрахимовић, рођен 3. октобра 1981. у Малмеу.

Они који су били тог дана на утакмици, данас тврде да се већ тада из авиона видело колико далеко ће догурати Ибрахимовић. Међутим, нису знали да је у то време био ближи странпутици него стази ка звездама.

Прве патике добио је са пет година. Биле су једноставне, црвене, по мери једне радничке породице. Нису купљене у некој спортској продавници, већ у „Скопунктену” (шведски ланац продавница) – поклон од оца, Шефика Ибрахимовића, који је 1977. из Бијељине емигрирао у Шведску и ту се оженио Задранком Јурком Гаврић. Био је то један од многих бракова исељеника из Југославије у Розенгарду (предграђу Малмеа у којем су углавном живели Балканци), али и један од оних који су најкраће трајали. Развели су се две године после рођења Златана, који је растао маштајући о фудбалској слави, диваљ, необуздан, често на ивици закона…

Када му је било девет година, одлуком социјалне службе премештен је с мајчинског старатељства код оца, зато што је мајка имала „проблема са законом”. Публициста Давид Лагеркранц, који је са Ибрахимовићев радио на његовој аутобиографији „Ја сам Златан”, рекао је да је „сложеност – реч која га најбоље описује”:

„На његовом месту, 99 момака од 100 би посрнуло, али он је искористио свој бес да постане бољи. Рекао ми је: ’Давиде, морам да будем љут да бих играо добро.’ Када се играо с децом из средње класе, осећао се инфериорним јер је носио погрешну одећу и није имао новца, па је рекао себи: ’Једног дана ћу им показати!’”

Основе фудбала научио је у Балкану, клубу југословенских исељеника, основаном 1962. После је играо у Малмеу, Ајаксу, Јувентусу, Интеру, Барселони, Милану, ПСЖ-у, Манчестер јунајтеду, Галаксију и, на крају – опет у Милану. За репрезентацију Шведске постигао је 62 гола на 122 меча. Са 195 цм висине променио је слику о класичном центарфору: није се кретао као сидраш, већ је играо акробатски фудбал, дриблајући кад год је могао, шутирајући из прве са сваког могућег дела терена.

Неки од његових голова су толико невероватни да се косе са законима физике, али то може само неко ко је другачији, ко тако силно верује у себе, ко се ослања на таленат и инстинкт, а не на тактику.