Свако сања да се нађе у улози рок звезде

И добар диригент и добар спортски тренер треба да имају ауторитет, енергију која мотивише, оптимизам, да буду лојални тиму, али и да се снагом воље изборе за ствари које сматрају потребним и исправним

Београдска филхармонија има невероватну енергију, посебан дух и позитиван темперамент. Свира са страшћу, концентрисано, с много имагинације. Ове квалитете сам уочио већ на првом сусрету са оркестром, а и дан-данас ме тиме задивљују. Шест година сам њихов шеф-диригент, имали смо више од 80 заједничких наступа и надам се да сам допринео да унапреде све те своје врлине. БГФ је тим који игра на високом нивоу и то тврдим на основу довољно прилика да их упоређујем с оркестрима широм света, каже за наш лист Габријел Фелц, шеф-диригент Београдске филхармоније, која 13. јуна навршава век постојања. Осим слављеничких концерата у јуну и јулу, у знаку обележавања стогодишњице рада биће читава наредна сезона, за коју је планирано 25 наступа у земљи и иностранству.

Габријел Фелц (52), један од најистакнутијих немачких диригената, представља својеврсни „мост” између првог и другог века Београдске филхармоније. Руковођење оркестром за који каже да је „најзначајнији амбасадор српске културе у домену музике” преузео је 2017, а ангажман му, по слову уговора, истиче 2025. године, с могућношћу продужења. Импозантан је попис значајних оркестара којима је дириговао у Европи и на Далеком истоку, а једнако је обимна и његова дискографија. Тренутно, Фелц упоредо с „београдском мисијом” обавља функцију генералног музичког директора Дортмундске опере и шефа-диригента тамошње филхармоније.

У Београдску филхармонију сте дошли у време директора Ивана Тасовца. Какве су ваше успомене на човека који је творац „златног доба” овог уметничког ансамбла?

Мој албум сећања на Ивана Тасовца, или Тасу, како га је оркестар звао у најдубљем поштовању, превелик је да би га овом приликом чак и само прелистао. Његово лидерство, инстинкт да ради праве ствари и креативне идеје били су заиста невероватни. Тасина прерана смрт била је катастрофа за све нас. Много тога се још увек поистовећује са њим и у том формату нико не може да га замени. Али, плодове Тасовчеве заоставштине, оног што је направио за Београдску филхармонију, моћи ће да уживају сви, и нови директор и читав колектив и оркестар и ја лично. Сада нам је потребно да се усредсредимо на будућност. Зато је и моја жеља да што пре добијемо Тасовчевог наследника на месту директора.

Као приоритете приликом ступања на дужност шефа-диригента навели сте подизање међународне репутације оркестра и проширење репертоарског спектра. Да ли су ти циљеви испуњени, с обзиром на принудно „штоповано време” услед пандемије?

Наравно, нико није рачунао с пандемијском ситуацијом, нико није веровао да тако нешто може да се догоди. Упркос свему, изузетно сам поносан на проширење репертоарске листе нашег оркестра. Са своје стране, веома напорно и предано сам радио на пројектима којима смо скренули пажњу међународне јавности у области класичне музике пажњу. Међу најважније такве подухвате свакако спада дебитантски наступ БГФ у Грацу 2018. године. Затим, ЦД издање симфоније бр. 3 Рајнхорда Глијера „Иља Муромец”. Реч је о првом диску Београдске филхармоније за светско тржиште, а изашао је под етикетом немачке издавачке куће „Драјер-Гајдо”. И наравно, неизоставно је поменути немачко-српски „Бетовен маратон”.

Како данас, годину дана касније, гледате на тај колосални „маратон” који сте осмислили и остварили с Београдском и Дортмундском филхармонијом? Да ли после дириговања свих девет Бетовенових симфонија у једном дану имате у плану неки још амбициознији пројекат од овог, чије се велико финале одиграло 26. јуна 2022. на Петроварадинској тврђави?

Тај маратон је био заиста спектакуларан, надмашио је сва очекивања. И да, планирам неку врсту наставка, надам се да ће тај план бити реализован 2025. године. После Бетовена, у фокусу ће бити Сергеј Рахмањинов.

Као привилегије посла којим се бавите, истичете то што сте у могућности да се фокусирате на извођаче, да с њима причате о музици, да кроз физички контакт осетите како они праве музику. Како ће модеран начин живота, који потискује опипљиве међуљудске интеракције на многим пољима, утицати на стварање и перцепцију музике?

Веома интересантно питање. Сви морамо да прихватимо да ће процес дигиталне револуције променити и наш културни живот. Профил сваког оркестра широм планете мораће да се мења и прилагођава 21. веку, то је напросто нужност. Али, бити на позорници, душом и телом емитовати музику и тим колективним чином додирнути срца оних који вас слушају, увек ће бити важно и незаменљиво.

У поменутом смислу заједничке креације, може ли улога диригента да се упореди с улогом тренера у спорту? У оба ова домена често се помиње „добра хемија” као предуслов успеха. Која је ваша формула за стварање те позитивне хемије?

Да, ту сте у праву. Добар тренер и добар диригент су по много чему раме уз раме. И један и други треба да буду лидери са ауторитетом, с мотивишућом енергијом, оптимизмом, да буду лојални тиму, али и да истовремено имају снажну вољу да се изборе за ствари које сматрају да су потребне и исправне. И сам имам списак мера којих сматрам да треба да се придржавам, ако желим да будем добар шеф-диригент. Прво, морам најбоље да познајем музику. Друго, увек долазим потпуно мотивисан и концентрисан на сваку пробу и на сваки концерт. Треће, личним примером показујем свим колегама да је музика заједнички циљ. И четврто, никада не доживљавам ствари лично.

У заједничком уметничком прегнућу битна је и добра комуникација, разумевање. Памти се ваша реченица годину дана уочи преузимања дужности у Београду, да ћете у знак поштовања и повезаности с нашом земљом, њеним народом и културом, научити српски језик. Колико је труда било потребно да досегнете тај циљ?

Морам да признам, поред свих обавеза које имам као диригент, није било нимало лако. Али, заиста уживам да користим српски језик и сваки дан када радим у Београду осећам колико је одлука да њиме овладам била добра.

Једном приликом сте рекли да свуда у свету главни градови у себи носе мање-више изражену ноту ароганције. Да ли је и Београд такав? Ви нисте имали проблема с прихватањем, брзо сте постали миљеник овдашње публике?

Тај мој давнашњи коментар био је заснован на неком смешном искуству с конобарима... Што се тиче Београда, доживљавам га као Берлин, свој родни град. Много ми се допада срдачност и отворен карактер његових житеља. Осећам и да ме је домаћа публика истински прихватила. А морам да поновим оно што у свакој прилици истичем: публика Београдске филхармоније једна је од најентузијастичнијих и најоданијих на свету.

Да ли по Београду возите мотоцикл, што је такође једна од ваших страсти? Имате ли овде омиљена места за изласке, рекреацију?

Истина је, фанатично волим и аутомобиле и мотоцикле, посебно класичне моделе. Нажалост, до сада нисам успевао да нађем времена за вожњу на два точка по Београду. Али је зато листа омиљених места у граду прилично дуга. Да се нашалим, боље је да јавно не откривам која су то места, јер ће онда сви знати како да ме лако нађу.

А како сте се осећали када вас је 2017. и 2018. године, на два концерта које сте с Београдском филхармонијом имали на отвореном, „нашло” по 30.000 људи? На тако бројном аудиторијуму би вам позавиделе и многе звезде рок и поп музике.

Рекао бих, сваки човек сања да се нађе у улози рок звезде. Шалу на страну, осећај на тим концертима био је апсолутно невероватан. Али, највише ме је импресионирала чињеница да је толико огромна публика тихо и концентрисано слушала и пратила више од 45 минута дугу Дворжакову симфонију...

Колико су овакви спектакли корисни за популаризацију уметничке музике? Или је потребно да се основе створе кроз школски систем, уз подршку медија?

По мом мишљењу, потребно нам је обоје. Веома сам незадовољан како се воде часови музике у основним школама у Немачкој. Мислим да је настава у тој области боље организована у Србији.

Један од спектакуларних догађаја у оквиру прославе стогодишњице Београдске филхармоније биће „Дизнијева фантазија”, 2. јула на београдском Ушћу. Изгледа да нисте сујеверни, будући да сте одабрали програм који је 2019. три пута одлаган због кише и на крају отказан, а наредне године је стигао вирус корона?

Шта да вам кажем... Моја девиза је – никад не одустај!

Лет „на бис” од Минхена до Сурчина

Да диригент Габријел Фелц није сујеверан и да не верује у лоша предсказања, потврђује и неугодна епизода која се одиграла приликом његовог првог заједничког рада с Београдском филхармонијом, 2009. године. Будући да, како каже, „није био упознат с компликованим прописима о путовању”, на аеродром у Сурчину слетео је само с немачком личном картом. Када је тај „пропуст” откривен приликом контроле пасоша, Фелц је задржан под надзором, а након два сата је стављен на следећи лет назад за Минхен. У главни град Баварске је стигао усред ноћи, па је уследило мукотрпно пробијање до Штутгарта, где је тада живео. Следећег дана, у пет сати изјутра, после непроспаване ноћи, отпочео је читаво путешествије „на бис”. Летом из Минхена, овог пута с пасошем, стигао у Београд и легално ушао у Србију. Са аеродрома право на пробу у филхармонију, јер је ваљало увежбати изузетно захтевну Малерову шесту симфонију. Поред свих мука и кашњења, диригент и оркестар су одмах „кликнули”, а плод обостране љубави на први поглед био је одличан први заједнички концерт. Баш у стилу животне максиме маестра Фелца .

Копча са Србијом у доба короне

Први месеци пандемије затекли су маестра Фелца у Дортмунду. У време отказивања свих скупова и концерата, пријавио се да буде добровољац у тамошњем Волонтерском друштву. И како то судбина уме да компонује и диригује, добио је задатак да једном недељно допрема намирнице за породицу која је живела двадесетак километара од центра града. А та породица се презивала – Риџић. Тако је ненадано поново направио „копчу” са Србијом и добио могућност за језичку праксу, после три године марљивог учења. Уз то, један од синова породице Риџић, који је везан за инвалидска колица, велики је обожавалац класичне музике, па је за њега била неописива радост и част да му намирнице на кућну адресу лично доноси шеф дортмундске и београдске филхармоније... Фелц му је за успомену поклонио два компакт-диска са снимцима Бетовенове Треће и Пете симфоније, на којима диригује оркестром.

„Нажалост, нисам више у контакту с Риџићима, али се надам да је цела породица добро”, каже за наш лист маестро Габријел Фелц.