Бити човек

Од сваког одговорног родитеља може се чути како своје дете подучава и упозорава: „Буди човек!” И не само од родитеља, већ и од сваког другог добронамерног човека исти позив се чује.

Нико на Земљи нема веће позвање од човека. Човеку, као боголиком бићу, дато је да влада земљом, како то пише у Библији, да буде господар „од риба морских и од птица небеских и од свега звериња што се миче по земљи”. Позван је да чува створено и да све на добро користи; да време своје (које овде на земљи проводи) у вечност добра преводи.

Разумно биће

На то указује и сама етимологија речи човек, која код нас претходницу има у старословенској речи человек, што ће рећи: челом (умом) ка вечности (чело-век). Исто тако се каже и на руском језику: человек. На западу, каже се за човека, на латинском: homo, hominus; на енглеском: human; на италијанском: uomo... Све те речи имају индоевропски корен: ум. Тиме се указује да је човек умно (разумно) биће. И сама реч разум упућује на то да човек расуђује умом (раз-ум). На грчком језику каже се за човека: antropos (aνθρωπος), а то значи – онај који гледа нагоре. Дакле, човек, као господар на Земљи, упућен је да се руководи небом. И зато је човек и земаљско и небеско биће; и материјално и духовно биће.

Библија сведочи да је Бог створио небо и земљу. Самим тим створио је и духовни и материјални свет. Свети Јован Златоусти објашњава да су небеска бића сва бестелесна, земаљска бића сва телесна: небеска – духовна, земаљска – чулна; небеска – невидљива, земаљска – видљива. Земаљско је све видљиво, материјално: и небо, и сунце, и месец, и море, и дрвеће, и друго биље, и животиње. Све је телесно, чулно, опипљиво. А небеско је све невидљиво, духовно: анђели, арханђели, престоли, господства, начала (почеци), власти, силе, херувими, серафими... Само је човек, каже, створен од двојаке суштине, више и ниже, душе и тела. Душа је невидљива и духовна; тело је чулно и видљиво.

А пошто свет обитава и опстаје у стваралачком кретању, где се прожимају материјално и духовно, да би једно другом служило, и да би у коначном исходу материјално послужило вазношењу у духовни свет, потребно је да су та два света спојена, да постоји мост међу њима. Тај мост може бити само онај који има те две суштине: и материјалну и духовну. А то је – човек.

Предочавајући зашто је човек мост између два света, између небеског и земаљског света, Свети Јован Златоусти каже: „Пошто су ова два света по својој природи различна, један телесни, а други бестелесни; један невидљив, а други видљив; један духовни, небески, а други чулни, земаљски; то да не би ова разлика стварања улила мисли о различитим творцима, и да се не би рекло да је један створио небеско а други земаљско, Бог је на границима ова два света поставио двојно биће – да објављује о стварању и земаљских и небеских. Човек се јавља као биће два света: душа припада оном што је горе, а тело ономе што је доле. Он спаја собом ова два света, служи као мост међу њима, имајући са њима једног општег Творца, који је створио и небеско и земаљско.”

Од свих живих бића на Земљи само човек има усправно држање, с лицем обраћеним небу. Свети Григорије Ниски каже: „Овим се означава човеково право владање и царско достојанство. Јер, само то, што је од свих живих бића једино човек такав, код свих других тела су окренута доле, јасно доказује разлику у достојанству оних који су приклоњени пред влашћу и оних који се влашћу узвишују над њима.”

Човек није тек само тако „разапет” између два света, већ то његово „место”, његово позвање указује да је он упућен и на материјални и на духовни свет. Живи и дела у материјалном свету (на земљи), а руководи се духовним светом (небом).

Све зачиње у духовном свету. Пре него што се оствари у материјалном свету, осмишљено је у духовном свету. Остварењу претходи одлука, која настаје у духовном свету. Управо на тај начин и човек делује. У нашем духовном бићу зачиње мисао; потом мисао прераста у реч; а из речи исходи дело.

Тако човек бива духовним бићем вођен у материјалном свету. Материјални свет схвата и прихвата, у њему се односи по мери свог духовног бића. Али, позвање га упућује, не да себе подређује материјалном свету, већ да материјално ставља у службу духовнога. С таквим поимањем, види се да су и полазиште и исходиште у духовној сфери.

Место и дело човека у свету сагледава се по томе којем духовном свету припада; а ко ће какве плодове имати, зависи од његовог духовног узраста.

Материјално или духовно благо

Сам човек поставља се тако да гледа надоле или нагоре; сам се опредељује за материјално или за духовно благо. По томе се он показује и сам себи место у вечности удешава. Онако како Христос са горе поручује: „Јер где је ваше благо, онде ће бити и срце ваше.”

 Није све што је оку (телесном) видљиво. Људски невидљиви пртљаг је много већи.

И зато, сваки наш корак требало би да буде – духовни искорак, ка вечности! А бива само добрим делом.

Свети отац Јустин (Поповић) каже: „Лако је бити анђео на небу, лако је бити ђаво у паклу, али је тешко бити човек на земљи.”

Јесте тешко, али је могуће. И потребно.