Biti čovek

Od svakog odgovornog roditelja može se čuti kako svoje dete podučava i upozorava: „Budi čovek!” I ne samo od roditelja, već i od svakog drugog dobronamernog čoveka isti poziv se čuje.

Niko na Zemlji nema veće pozvanje od čoveka. Čoveku, kao bogolikom biću, dato je da vlada zemljom, kako to piše u Bibliji, da bude gospodar „od riba morskih i od ptica nebeskih i od svega zverinja što se miče po zemlji”. Pozvan je da čuva stvoreno i da sve na dobro koristi; da vreme svoje (koje ovde na zemlji provodi) u večnost dobra prevodi.

Razumno biće

Na to ukazuje i sama etimologija reči čovek, koja kod nas prethodnicu ima u staroslovenskoj reči čelovek, što će reći: čelom (umom) ka večnosti (čelo-vek). Isto tako se kaže i na ruskom jeziku: čelovek. Na zapadu, kaže se za čoveka, na latinskom: homo, hominus; na engleskom: human; na italijanskom: uomo... Sve te reči imaju indoevropski koren: um. Time se ukazuje da je čovek umno (razumno) biće. I sama reč razum upućuje na to da čovek rasuđuje umom (raz-um). Na grčkom jeziku kaže se za čoveka: antropos (aνθρωπος), a to znači – onaj koji gleda nagore. Dakle, čovek, kao gospodar na Zemlji, upućen je da se rukovodi nebom. I zato je čovek i zemaljsko i nebesko biće; i materijalno i duhovno biće.

Biblija svedoči da je Bog stvorio nebo i zemlju. Samim tim stvorio je i duhovni i materijalni svet. Sveti Jovan Zlatousti objašnjava da su nebeska bića sva bestelesna, zemaljska bića sva telesna: nebeska – duhovna, zemaljska – čulna; nebeska – nevidljiva, zemaljska – vidljiva. Zemaljsko je sve vidljivo, materijalno: i nebo, i sunce, i mesec, i more, i drveće, i drugo bilje, i životinje. Sve je telesno, čulno, opipljivo. A nebesko je sve nevidljivo, duhovno: anđeli, arhanđeli, prestoli, gospodstva, načala (počeci), vlasti, sile, heruvimi, serafimi... Samo je čovek, kaže, stvoren od dvojake suštine, više i niže, duše i tela. Duša je nevidljiva i duhovna; telo je čulno i vidljivo.

A pošto svet obitava i opstaje u stvaralačkom kretanju, gde se prožimaju materijalno i duhovno, da bi jedno drugom služilo, i da bi u konačnom ishodu materijalno poslužilo vaznošenju u duhovni svet, potrebno je da su ta dva sveta spojena, da postoji most među njima. Taj most može biti samo onaj koji ima te dve suštine: i materijalnu i duhovnu. A to je – čovek.

Predočavajući zašto je čovek most između dva sveta, između nebeskog i zemaljskog sveta, Sveti Jovan Zlatousti kaže: „Pošto su ova dva sveta po svojoj prirodi različna, jedan telesni, a drugi bestelesni; jedan nevidljiv, a drugi vidljiv; jedan duhovni, nebeski, a drugi čulni, zemaljski; to da ne bi ova razlika stvaranja ulila misli o različitim tvorcima, i da se ne bi reklo da je jedan stvorio nebesko a drugi zemaljsko, Bog je na granicima ova dva sveta postavio dvojno biće – da objavljuje o stvaranju i zemaljskih i nebeskih. Čovek se javlja kao biće dva sveta: duša pripada onom što je gore, a telo onome što je dole. On spaja sobom ova dva sveta, služi kao most među njima, imajući sa njima jednog opšteg Tvorca, koji je stvorio i nebesko i zemaljsko.”

Od svih živih bića na Zemlji samo čovek ima uspravno držanje, s licem obraćenim nebu. Sveti Grigorije Niski kaže: „Ovim se označava čovekovo pravo vladanje i carsko dostojanstvo. Jer, samo to, što je od svih živih bića jedino čovek takav, kod svih drugih tela su okrenuta dole, jasno dokazuje razliku u dostojanstvu onih koji su priklonjeni pred vlašću i onih koji se vlašću uzvišuju nad njima.”

Čovek nije tek samo tako „razapet” između dva sveta, već to njegovo „mesto”, njegovo pozvanje ukazuje da je on upućen i na materijalni i na duhovni svet. Živi i dela u materijalnom svetu (na zemlji), a rukovodi se duhovnim svetom (nebom).

Sve začinje u duhovnom svetu. Pre nego što se ostvari u materijalnom svetu, osmišljeno je u duhovnom svetu. Ostvarenju prethodi odluka, koja nastaje u duhovnom svetu. Upravo na taj način i čovek deluje. U našem duhovnom biću začinje misao; potom misao prerasta u reč; a iz reči ishodi delo.

Tako čovek biva duhovnim bićem vođen u materijalnom svetu. Materijalni svet shvata i prihvata, u njemu se odnosi po meri svog duhovnog bića. Ali, pozvanje ga upućuje, ne da sebe podređuje materijalnom svetu, već da materijalno stavlja u službu duhovnoga. S takvim poimanjem, vidi se da su i polazište i ishodište u duhovnoj sferi.

Mesto i delo čoveka u svetu sagledava se po tome kojem duhovnom svetu pripada; a ko će kakve plodove imati, zavisi od njegovog duhovnog uzrasta.

Materijalno ili duhovno blago

Sam čovek postavlja se tako da gleda nadole ili nagore; sam se opredeljuje za materijalno ili za duhovno blago. Po tome se on pokazuje i sam sebi mesto u večnosti udešava. Onako kako Hristos sa gore poručuje: „Jer gde je vaše blago, onde će biti i srce vaše.”

 Nije sve što je oku (telesnom) vidljivo. Ljudski nevidljivi prtljag je mnogo veći.

I zato, svaki naš korak trebalo bi da bude – duhovni iskorak, ka večnosti! A biva samo dobrim delom.

Sveti otac Justin (Popović) kaže: „Lako je biti anđeo na nebu, lako je biti đavo u paklu, ali je teško biti čovek na zemlji.”

Jeste teško, ali je moguće. I potrebno.