Изложба изван стереотипа

Специјално за „Политику” 
Стокхолм – Као и сваке године Стокхолм је поново широко отворио своје градске двери шароликој Qyeer популацији, сврстаној под заставом свих дугиних боја која симболизује различитост сексуалног идентитета. Розе новац није ни мали, нити је за потцењивање па је овогодишњи StockholmPride постао Europride и био је видљив на сваком кораку. Возила градског и такси превоза била су окићена Pride заставицама, а Кућа културе која доминира централним градским тргом претворена је у својеврсну Pride трибину, где су свакодневно одржавани симпозијуми, предавања, изложбе, позоришне и филмске представе. Традиционално, као и сваке године, многе политичке и јавне личности, као и велике фирме и установе узели су активно учешће у фестивалу који је кулминирао спектакуларном парадом 45.000 учесника кроз град, коју је посматрало 450.000 људи.
Енглеска рец „Qyeer” (квир) има значење: чудан, необичан, а на српски се преводи и као: „квар”. Постоје различита тумачења овога вишедимензионалног појма, али поједностављено то је синоним за хомо-би- и транссексуалне особе (хбт), и све оне друге који нису хетеросексуално оријентисани. Али, за разлику од геј и лезбијских студија које су фокусиране на проучавање историје, социјалних и животних услова хомосексуалних миноритетних група, Qyeer теорија анализира праксу из шире перспективе, критикујући доминацију и сексизам хетеронорми. Човекова идеја о личном идентитету обично обухвата особеност: пола (мушкарац, жена), рода (мушко, женско) и сексуалности (хетеро, хомо). Qyeer теоретичари тврде да је ова бинарност друштвена конструкција а не биолошка категорија, сматрајући да човеков идентитет има много више равноправних одредница.
Мото овогодишњег фестивала био је „Шведски грех пробија границе” и фокусирао се на интернационалну хбт-проблематику. Овај слоган алудира на то да је Шведска једна од најтолерантнијих заједница по питању права појединца на сексуалну различитост. Овде је дискриминација по том питању кажњива по закону, а бити против доживљава се као нетолерантност и скученост погледа. Супротно томе, у многим земљама та слобода избора сматра се за грех, те се најчешће прећуткује и прикрива по принципу: „Оно што се не види – не постоји”.
Свој културни допринос фестивалу дао је већи број музеја у Стокхолму, организујући специјалне изложбе инспирисане Qyeer темом.
Савремена теорија посвећује велику пажњу уметности „периферије”. Под „периферијом” се подразумевају сви они који се разликују од стереотипа који је прописао већински „центар”. По самој природи ствари, доминантна група путем политичке, економске или културолошке моћи конструише и намеће норме мањини. Те норме попримају неприкосновеност табуа, а уметност периферије класификује се као примитивна, маргинална или егзотична. У ту потцењену периферију спадају и супкултуре из перспективе сексуалног идентитета, као што су женска уметничка продукција, феминистичка уметност и Qyeer. Зато је увек интересантно поставити „периферију” у центар интересовања, и на тај начин приступити преиспитивању важећих вредности и предрасуда.
Баш такав експеримент направио је Национални музеј из Стокхолма приређујући изложбу под називом: „Qyeer: Сексуална жеља, моћ и идентитет”. Изложба осветљава еротику као вечиту инспирацију уметника (сетимо се скулптуре Венере из Вилендорфа која датира око 25.000 година пре н. е.), као и утицај сексуалности на креацију сликара, али и на посматрачеву представу о слици. Начин тумачења уметничког дела повезан је са моралним вредностима које владају неком средином, док различитост поимања слике зависи и од тога да ли посматрачев поглед припада хетеросексуалној или хтб-особи.
Представљане женске нагости у највећем броју случајева је остварење мушког хетеросексуалног сликара и намењено је првенствено мушком погледу, мада такве слике привлаче и поједине женске погледе. Историја уметности углавном прихвата и бележи уметничку креативност хетеросексуалног порекла, док ону хомосексуалну заборавља или деградира по већ поменутом принципу: Оно што се не види – не постоји. Таквим уметницима предуслов за професионалну афирмацију био је прикривање сопствене сексуалне оријентације.
Почевши од ренесансе и барока, главне теме представе жене у сликарству произлазе из њене сексуалности. Однос посматрача и слике из перспективе полова давно је утврђен традицијом хетеропатријархалног друштва, и подразумева мушког посматрача као субјекта, док је објекат на слици жена, то јест женско тело. Са друге стране, мушко наго тело као објекат такође је доста заступљено у сликарству али има другачији – виши статус, и најчешће је повезано са узвишеним темама представе бога или херојства. Почетком 20. века мушко тело се почиње приказивати ван историјског, религиозног или митолошког садржаја, и та нова представа поприма сасвим друго значење.
Поједина уметничка дела и мотиви током историје константно привлаче пажњу хомосексуалне културе, попримајући статус икона, а да то у исто време остаје непознато хетеросексуалној већини. Када је хомосексуалност била забрањена или табу, ликовност одређених мотива функционисала је као кодирани сигнал заједништва потиснуте супкултуре.
Свети Себастијан је, по легенди, био римски војник који се жртвовао за хришћанску веру и, од краја 15. века, био је велика инспирација сликара својим ликом свеца и мученика. Често се значење појединих мотива у уметности са протоком времена мења, па тако нагост измученог тела Св. Себастијана у 18. веку поприма еротску конотацију, постаје заштитник од куге хомосексуалаца и најстарија геј икона. Крајем 20. века, приликом експанзије сиде у Америци, овај светац у геј заједници функционише као заштитник од ејдса. Најстарија лезбо икона је старогрчка песникиња Сафо, а одмах за њом долази Дијана, богиња лова. Ова два лика се често могу видети у сценама митских алегорија.
Митолошки сликарски мотиви често су коришћени и као параван за слање двосмислених порука. Тако су поједине слике, које приказују хомоеротичне сцене између жена, намењене првенствено мушком погледу. Типични примери су дела Франсоа Бушеа „Леда и лабуд” или „Сан” Гистава Курбеа. Исти шаблон данас користи и порно-индустрија, а сличну двосмисленост налазимо и у савременој рекламној машинерији која кокетира са еротским асоцијацијама у циљу пропагирања разних производа; хомоеротика нарочито је видљива у области моде.
Ова изложба показује како се данашње актуелне дилеме око идентитета и односа међу половима огледају у уметности из прошлости; она поставља многа питања, а одговори су често изненађујући. Уметност је одувек кршила табуе и померала границе, доносила промене и ослобађање. Питање је само колико ми то стварно желимо.