Распоред моћи на Балкану

Победа Реџепа Тајипа Ердогана на недавним председничким изборима у Турској није била неочекивана. Невоље са којима се земља суочава после недавних разорних земљотреса, или са економским и политичким недоумицама нису одлучујуће утицале на одлуку више од 65 милиона турских гласача који су пред дане гласања и те како били изложени разним притисцима из иностранства, како са запада, тако и са истока. Поједини западни медији, попут угледног „Фајненшел тајмса” отишли су чак толико далеко да су Ердоганов успех оценили као – „победу Русије над Америком и Европом”. Ипак, у нечему се сви слажу: овакав расплет само је додатни подстицај глобалним променама које су усмерене на разбијање монополизованости света и кључном утицају САД у њему.

Чињенице казују: уставним променама из 2021. године руски председник Владимир Путин обезбедио је себи могућност да (уколико народ тако одлучи) на садашњој функцији остане чак до 2036. Његов кинески колега Си Ђинпинг, недавно је такође на пет година потврдио поверење житеља најбројније земље на планети. Њима се сада придружио и Ердоган. А реч је о државама које несумњиво, и све више, имају огроман утицај на глобална дешавања.

Подсетимо, Русија је суочена са великим изазовима, пре свега на плану безбедности, али и услед економских санкција којима је подвргнута од стране западног света. Ипак, излаз је пронашла у окретању ка онима којима је доста вековне доминације Запада а то су, пре свега, земље Африке, Азије и Јужне Америке. Како се испоставило, све оно што је до скоро било усмерену ка Европи (трговина, енергенти, технологија) лако је пронашло пут ка другим дестинацијама. Руска привреда и даље је у успону.

Када је реч о Кини, њена несумњива доминација европским, па и светским тржиштима, више није никаква егзотика. Могућност да свет остане без јефтиних кинеских производа изазива бојазан једнако на Старом континенту као и у САД. Истовремено, земља је кренула у додатни технолошки развој, потрагу за неопходним сировинама, енергентима, увелико кренула у свемир... Кинески научници најуваженији су у својим браншама, њихова основна одлика је – прагматичност.

Турска суочена са већ наведеним проблемима, такође, не може да стоји у месту. Не дозвољава јој то чињеница да мора да се избори са природном несрећом, са економским мукама, па и потцењивачким односом европских и НАТО савезника. У Анкари су схватили да су им важнији они који су спремни да им у томе помогну, него други који би и даље да је третирају тек као „угашену силу”. Играти на карту оних којима је будућност изгледна чини се сасвим логичним.

Истовремено, у САД се тек води борба ко ће наредне године обезбедити председничку фотељу у Белој кући. При томе, мало ко очекује да би политика западног моћника могла да се промени у смислу који би био адекватан претњама са стране горе поменуте тројке. Другим речима, Американци у старту касне, а у данашњим околностима такво шта, једноставно, није допустиво. Да ли ће земљу водити Џозеф Бајден, Доналд Трамп или неко трећи, чини се, важно је само за Американце, и никога другог. Њихова земља почела је да се увлачи у себе и тај процес је, за сада, незаустављив.

Стога и питање: где смо ту ми? Где је Србија?

Неке чињенице су незаобилазне: простор Балкана одувек је био под утицајем три моћне силе, три религије, три духовна погледа на свет... Немачке као земље од које смо тражили новотарије, у коју смо одлазили у потрази за послом који није значио тек грбачење на њиви, већ је тражио вештину руку, спретност, брзо размишљање, жељу да се створи нешто технички ново, по оној народној – „шта Србин смисли, Шваба направи”. Никакви ратови ни страдања од стране Немаца, ожиљци нацизма, никакав анимозитет и сећање на изгинуле у Првом и Другом светском рату нису нас спречили да и даље хрлимо у земљу Германа. Тако је и данас.

Турска је са своје стране на овим просторима оставила печат дубок чак пет векова. Традиција, језик, музика, начин понашања, па и ислам као религија, потврђени су безбројним минаретима, мешаним браковима, ношњама, обичајима... Објективно, одрећи се свега тога било би исто као одрећи се самог себе. Али ми нисмо Американци...

Слично је са Русијом. Везе са тамошњим владарским кућама, заједништво у ратовима, културни идентитет, словенство, православље... не могу бити протерани пуким декретима или жељом да будемо „део просвећеног (финансијски добро стојећег) света”. Камо год да се окренемо, остаћемо Срби са Балкана. Чак и ако побегнемо на најудаљенији део света. Да ли је то срамота?

Остаје нам Француска као једино истинско европско светло. Али и њој тек предстоји да се избори сама са собом. У недостатку правог вође (а историја је много пута потврдила да напред вуку само јаки лидери) ова земља, окосница модерне Европе, са свим својим просветитељством, као да је застала. Уосталом, као и већ поменута Немачка. Надајмо се – за кратко.

Ако се осврнемо и погледамо сопствено окружење схватићемо да и други имају о чему да размишљају. Мађарска је већ озбиљно подигла главу и успротивила се западним монополистима. Хрватска је близу да крене сличним путем. И Црна Гора се прерачунава. Свима је јасно да „обојене револуције” и слични подухвати не доносе ништа ново. Само једну власт замењују другом. А распоред моћи у свету се неумољиво мења...

Ваља при томе имати на уму и да без активног учешћа Русије, Немачке или Турске не можемо на дуге стазе да решимо ни проблем Косова, ни проблем Босне, ни било шта друго што нас мучи. Америка је далеко, а њена заинтересованост, када су у питању европски простори, усмерена је искључиво на џина на истоку Европе, и ни на шта друго.

Укратко, погледајмо у историју да бисмо пронашли пут за будућност. Али искрено, и свесни сопствених могућности.

Новинар Политике” у пензији