Масовна пуцњава

​После ужасних дешавања у школи „Владислав Рибникар” и у младеновачким селима, помињана је опасност да трагични догађаји, попут еха, наставе да се понављају имитацијом, односно „вертеризацијом”. Та необична именица, мало позната млађим нараштајима, односи се на Гетеов роман „Јади младог Вертера” из 1774. године у којем главни јунак због несрећне љубави диже руку на себе. Како је неко формулисао, то је био „први прави блокбастер у модерном смислу те речи”. Темпом којим је роман превођен на различите европске језике настајала је „Вертерова грозница”, млади људи су се уживљавали у улогу несрећног Вертера, облачили су се и понашали према његовом опису у роману и одузимали су себи живот. Век и по касније, сличан ефекат на младе имало је „Самртно пролеће” Лајоша Зилахија, као и у то време, после Првог светског рата, популарна мађарска песма „Тужна је недеља”.

Данас, читав век касније, агресија је много чешће окренута према другима него према себи. Као константа, међутим, остао је феномен имитације. У САД, као земљи опседнутој љубављу према оружју, током 40 година забележено је преко 2.300 жртава масовне пуцњаве, што значи скоро 60 годишње. Као критеријум за масовну пуцњаву узет је број од бар четири жртве, не рачунајући убицу, у инциденту на јавном месту, неповезаним са пљачком, обрачуном криминалаца или наркоманским насиљем. Звучи (и јесте) много, али САД имају 50 пута више становника него Србија.

Негативан утицај масовне пуцњаве на психолошко здравље није ограничен само на преживеле, ни на очевице, па чак ни на блиско окружење, већ и на ширу друштвену заједницу. Јачина и трајање последица зависе од низа околности – ранијег емоционалног стања, пола, близине инциденту, познавања жртава, способности контролисања емоција, социјалне подршке, итд. – али и географски удаљене особе, упознате са инцидентом само накнадно путем медија, испољавају макар привремене знаке страха и смањеног осећања сигурности. Штавише, према једном истраживању, у широј друштвеној заједници величине општине, за 27 одсто смањује се доживљај потпуног комуналног благостања.

Посебно тешке, а недовољно истражене последице – нарочито у средњорочном и дугорочном погледу – оставља масовна пуцњава у школи. Према једном извештају „Вашингтон поста”, у периоду 1999–2019. такво непријатно искуство доживело је 228.000 америчких ђака. Јасно је да се негативни ефекти не ограничавају само на њих. У недавно објављеном сумарном приказу епидемиолошких података, показало се да су, сходно очекивању, међу ученицима највише погођени сведоци догађаја (чули су пуцњаву, видели лешеве или убицу), али и деца раније изложена сличним трауматским искуствима.

Чак до две године после инцидента ђаци из ужег и ширег окружења зависе од лекова против депресије прописаних на рецепт у већој мери од њихових вршњака из удаљених школа. У једној америчкој основној школи учесталост посттрауматског стресног синдрома, оличеног у ноћним кошмарима, невољним присећањима, израженој анксиозности итд., достигла је 91 одсто 14 месеци после инцидента. Опада ниво општег здравља ученика, а повећава се учешће у ризичним облицима понашања. Расту и стопе самоубистава и задесних смрти.

Дугорочни су ефекти овакве несреће на похађање школе и школски успех, а огледају се у учесталијем изостајању са часа и понављању разреда, мањем броју ђака који се домогну матуре, упишу на колеџ и успеју да га заврше, док се пуне три године одржава лошији успех из матерњег језика и математике. Уз то, више од деценије после масовне пуцњаве, у узрасту од 24 до 26 година, запосленост је мања, а доходак нижи у односу на вршњаке без тако трауматичног искуства. И у суседним школама расте ниво поседовања и коришћења дрога, зависност од дувана и број физичких обрачуна.

Патње родитеља побијене деце могу само да се замисле, али и родитељи преживелих, чак и ако им деца нису била непосредно изложена ризику, показују висок степен анксиозности, уз честу појаву посттрауматског стресног поремећаја, а у једном случају тај поремећај погађао је половину родитеља. Када је, у лето 2011, норвешки екстремни десничар побио 77 особа, родитељима, браћи и сестрама жртава годинама су учестало постављане психијатријске дијагнозе.

Мало се зна о последицама масовне пуцњаве на полицајце, ватрогасце, медицинаре, учитеље и добровољце. У једном испитивању уочено је да се и међу њима због потресних слика јављају страх, преосетљивост и поремећаји сна.

Трпи и цела друштвена заједница. Грађани се жале на стално осећање несигурности, смањује се ниво емоционалног добростања, а чешћи него раније су превремени порођаји. Погоршавају се чак и економски показатељи, опадају запосленост, просечне зараде и цене станова, а повећава се учесталост нездравих облика понашања.

Несрећа која нас је задесила почетком маја носи са собом неколико упозорења. Прво, мора се пружати помоћ не само повређенима и очевицима пуцњаве, већ много ширем кругу особа којима је она потребна. Притом је нужно да се тај деликатан посао повери осведоченим професионалцима. Друго, пресудно је да се објективно процене друштвене околности које потпомажу насиљу и да се дугорочно ради на њиховом отклањању. Треће, важно је осујетити поистовећивање младих са убицама по типу Ворхолових „пет минута славе”. У том погледу добрано се омануло.

Аутор је професор Медицинског факултета у пензији