Два космоса Љиљане Дрезге

Не за уши већ за очи су „Крици и шапутања” Љиљане Дрезге, ових дана изложени у београдској галерији ШТАБ. Позната сликарка, дуге и богате уметничке биографије, новим радовима открива нам једно своје, могло би се рећи, сасвим непознато лице. И то баш оно за којим је, према сопственом признању, дуго трагала.

Слике су нове – изузев два њена младалачка „Космоса” из седамдесетих година прошлог века – али стари је овај бергмановски наслов изложбе – „Крици и шапутања”.

У овом случају, нефилмском, за такав наслов више од славног шведског редитеља крив је његов колега, наш Живко Николић. Ако се вратимо у далеку 1981. годину, када су у Павиљону „Цвијета Зузорић” на Калемегдану, биле изложене слике Љиљане Дрезге, а које је њима импресиониран Николић чак три пута долазио да их види, он је у њима „чуо” то што је чуо и ауторку почастио комплиментом посуђеним из филмографије великог Ингмара Бергмана. И та лепа синтагма очигледно се допала сликарки и од тада су „Крици и шапутања” више пута везивани за њен опус.

Као и сам њен живот Београђанке која се за сликарку школовала у Буенос Ајресу, пре тога живела у Сантјагу де Чиле и Хавани, а после и у Мадриду, тако је и њена уметност обележена трагалаштвима разним, посебно фокусираним на нашу запитаност о стварима живота и смрти, на љубав свакако, те на заиста храбар поглед на мистерију тела, телесности и женске путености. На њеним ауторским видицима нашле су се и животиње, гејше и штошта још. Данас нам се, међутим, представља једна посве нова Љиљана Дрезга, која је прегазила неке старе границе карактеристичне за њен ликовни израз да би остварила своје тежње, не од јуче, да се огледа и у апстракцији. И у том „огледалу” у ШТАБ-у видесмо неке њене нове „Космосе”, неколико „Акваријума”, затим „Вертиго”, „Хималаје”, „Киламанџаро”, „Сунцокрете”…

Посебно је занимљиво када на зиду галерије угледате сусрет њена два „Космоса”, од којих је овај нови, апстрактни око пола века млађи. Сами по себи, ти космоси различитих генерација просто призивају и једну ликовну паралелу. Они из седамдесетих година су лаком тамом обојени, док су ови нови светлији, као уосталом и остале слике на изложби у ШТАБ-у. Разлика је очигледна. Помислите као да то нису исте очи, глава и душа створиле. „Космос Некад” има печат аутентичног драматичног тренутка ауторке, док је „Космос Сад”, као и друге слике нове, у бојама чија нам енергија шаље неки топлији зрак. У њима је, чини се, мање крика а више шапата. И можда би баш зато том новом, апстрактном „Космосу” пре пристајао назив – свемир.

А ко не зна где је репрезентативна галерија ШТАБ, ево и адресе: Булевар Вудроа Вилсона 14, Галерија, Улаз II. „Крике и шапутања” гледаоци ће моћи да погледају до 16. јуна, од 10 до 21 сати. Улаз је слободан.