Dva kosmosa Ljiljane Drezge

Ne za uši već za oči su „Krici i šaputanja” Ljiljane Drezge, ovih dana izloženi u beogradskoj galeriji ŠTAB. Poznata slikarka, duge i bogate umetničke biografije, novim radovima otkriva nam jedno svoje, moglo bi se reći, sasvim nepoznato lice. I to baš ono za kojim je, prema sopstvenom priznanju, dugo tragala.

Slike su nove – izuzev dva njena mladalačka „Kosmosa” iz sedamdesetih godina prošlog veka – ali stari je ovaj bergmanovski naslov izložbe – „Krici i šaputanja”.

U ovom slučaju, nefilmskom, za takav naslov više od slavnog švedskog reditelja kriv je njegov kolega, naš Živko Nikolić. Ako se vratimo u daleku 1981. godinu, kada su u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić” na Kalemegdanu, bile izložene slike Ljiljane Drezge, a koje je njima impresioniran Nikolić čak tri puta dolazio da ih vidi, on je u njima „čuo” to što je čuo i autorku počastio komplimentom posuđenim iz filmografije velikog Ingmara Bergmana. I ta lepa sintagma očigledno se dopala slikarki i od tada su „Krici i šaputanja” više puta vezivani za njen opus.

Kao i sam njen život Beograđanke koja se za slikarku školovala u Buenos Ajresu, pre toga živela u Santjagu de Čile i Havani, a posle i u Madridu, tako je i njena umetnost obeležena tragalaštvima raznim, posebno fokusiranim na našu zapitanost o stvarima života i smrti, na ljubav svakako, te na zaista hrabar pogled na misteriju tela, telesnosti i ženske putenosti. Na njenim autorskim vidicima našle su se i životinje, gejše i štošta još. Danas nam se, međutim, predstavlja jedna posve nova Ljiljana Drezga, koja je pregazila neke stare granice karakteristične za njen likovni izraz da bi ostvarila svoje težnje, ne od juče, da se ogleda i u apstrakciji. I u tom „ogledalu” u ŠTAB-u videsmo neke njene nove „Kosmose”, nekoliko „Akvarijuma”, zatim „Vertigo”, „Himalaje”, „Kilamandžaro”, „Suncokrete”…

Posebno je zanimljivo kada na zidu galerije ugledate susret njena dva „Kosmosa”, od kojih je ovaj novi, apstraktni oko pola veka mlađi. Sami po sebi, ti kosmosi različitih generacija prosto prizivaju i jednu likovnu paralelu. Oni iz sedamdesetih godina su lakom tamom obojeni, dok su ovi novi svetliji, kao uostalom i ostale slike na izložbi u ŠTAB-u. Razlika je očigledna. Pomislite kao da to nisu iste oči, glava i duša stvorile. „Kosmos Nekad” ima pečat autentičnog dramatičnog trenutka autorke, dok je „Kosmos Sad”, kao i druge slike nove, u bojama čija nam energija šalje neki topliji zrak. U njima je, čini se, manje krika a više šapata. I možda bi baš zato tom novom, apstraktnom „Kosmosu” pre pristajao naziv – svemir.

A ko ne zna gde je reprezentativna galerija ŠTAB, evo i adrese: Bulevar Vudroa Vilsona 14, Galerija, Ulaz II. „Krike i šaputanja” gledaoci će moći da pogledaju do 16. juna, od 10 do 21 sati. Ulaz je slobodan.