Vasa Dolovački, slikar i duhovnik

Nauka još nije odgonetnula odakle dolaze i kako se formiraju talenti ili darovitosti svih vrsta. Ostaje nam da verujemo da neka misteriozna dobrota i ljubav prema ljudima sa svakom novom generacijom svetu šalju sjajne talente, bez obzira na to da li su tom svetu u tom trenutku potrebni.

Biti darovan najmanji je deo golgote stvaranja umetničkih dela. Umetnik treba da poseduje razne vrline – volju, motiv i čudesnu samokontrolu – kako njegov dar ne bi postao promašaj, još jedan u nizu. Stvarati slikarstvo kompleksnosti i celovitosti, kao što to čini Vasa Dolovački, zahteva virtuozno slikanje, izuzetan osećaj za boju, figurativnost kao stav i, na kraju, sposobnost da se sve to poveže i organizuje tako da iz svake njegove slike prosto kipi likovnost.

Danas se sve naziva umetnošću i likovnom umetnošću, ali su i stari majstori znali da je likovnost onaj kvalitet organizacije slike koji teži unutrašnjoj likovnoj logici i likovnim algoritmima koje umetnik kontroliše uverenjem, predanošću i srcem. Posmatrač, u susretu sa takvim delom, biva unapređen, podstaknut i probuđen, makar na tren.

Najskromniji vernici govore da što si bliži Bogu, iskupljenja su veća. Tako je i sa slikarima: što su bliži apsolutnoj organizaciji slike, teže je postići taj san. Generacija kojoj pripada Vasa Dolovački uočila je i lakši put ka izgradnji umetničke karijere: kupiti inostrane umetničke časopise, preuzeti ono što je u trendu i tako postati „veliki” savremeni likovni inovator u duhu postmodernizma.

Vasa Dolovački prepoznao je površnost i privid tih ideala i slikao je potpuno drugačije, što je neke iritiralo. Zaštitio ga je i podržavao profesor Zoran Petrović, koji mu je dao atelje u kojem je stvarao čudesne mrtve prirode i portrete. Tamo sam ga i ja prvi put video, pre više od četrdeset godina.

Nekoliko godina kasnije, Vasa dobija nagradu iz Fonda Nikole Graovca, skreće pažnju na sebe i biva prepoznat kao dragocena, samorodna i jedinstvena pojava u našoj likovnoj umetnosti. Legenda o njegovom radu traje do danas.

Siroti avangardni umetnici postmoderne često ne smeju da priznaju zaludnost svojih opredeljenja, služeći, u stvari, antiumetnosti. Uskratiti ljudima iskustvo slike značilo bi počiniti svojevrsni civilizacijski zločin.

Vasa Dolovački i tek nekoliko umetnika poput njega, verujući u mesijansku snagu slike, opstali su i ostavili šansu duhovnosti kao stabilnom, sjajnom svetlu za one koji je biraju i koji se ne mire s globalnim režijama potiskivanja duhovnosti. Šta, u stvari, čini umetnik? Šta je to što umetnost čini toliko potrebnom da je oduvek bila dragocen izvor obnove mudrosti?

Umetnik, ako uspe da stvori istinsko umetničko delo, prepušta ga životu bez granica vremena i prostora. Svako ko se s njim susretne, uz lepotu i poetičnost, upija i magiju likovne logike utkane u kompoziciju slike. Ta logika, kao esencija umetnikovog dara, postaje dar posmatraču, a darovani daruje svoj dar onima koje priroda nije obdarila istom merom. Tako umetnici svojom etičkom misijom veličanstveno ispravljaju tu darvinističku nepravdu.

U svetu gde je čovek čoveku vuk, umetnost uspeva da izmakne tim vukovima, da preživi i da traje. I to je civilizacijski het-trik umetnosti.

Vasa Dolovački je to intuitivno, kao duhovnik, oduvek osećao. Umetnici poput njega poboljšavaju ovaj svet. Savremene istorije umetnosti, te debele i često lažno vrednovane knjige, moraće jednom ponovo da se pišu – zbog stvaralaca postojanosti i nepristajanja na kompromise, kakav je Vasa Dolovački.

Tomislav Suhecki,

slikar