Беспомоћни штрајкачи

Ево већ седам година новог миленијума како се Београђани, као и многи широм државе, не одричу старог вековног организованог протеста у облику штрајка. Готово да нема дана, а да се на улицама главног града не појаве колоне незадовољних људи који траже правду од државе за себе или своју, деценијама успешну, фирму која је доведена на ивицу просјачког штапа и у транзиционом периоду иде приватницима у руке, спас за своју очајну животну ситуацију где их чекају беспослица и беспарица. Колико јуче, протестовали су радници Робних кућа "Београд", Вук Бојовић, управник Зоолошког врта, почео је штрајк глађу због неспоразума са градским властима, таксисти седмицама скрећу пажњу на себе ометајући редовно обављање велеградског саобраћаја, резервисти су члановима Владе Србије у Немањиној улици скретали пажњу на своју муку, баш као и крагујевачки оружари...

О економским, али и политичким разлозима бунта народа исписани су силни извештаји у медијима, томови књига социолога, економиста, политиколога, психолога и многих који се баве бројним научним дисциплинама. Да ли су, када и колико штрајкачи у праву, или не остаје вечна недоумица. Зависно од случаја до случаја.

Ако се пође од основне претпоставке да људи имају право да се боре за своја права, онда се поставља и питање чија права они угрожавају заустављајући саобраћај, блокирајући улице и дућане, урнишући градски живот у многим областима. Штрајкачима, рећи ће, тешко пада апсолутна незаинтересованост Београђана да им се придруже, на било који начин помогну. Од очекиване солидарности нема ни слова с.

"Заиграће мечка и испред ваше куће", злурадо ће коментарисати штрајкачи, "али онда не очекујте нашу помоћ, већ се сами крчкајте на својој ватри".

Ови други, прозвани, одговориће својим аргументима. То су: да је село опустело, а посла тамо има до миле воље, да не морају баш сви да живе у граду, иначе пренасељеном, да и у њему ко хоће да привређује увек има начина да се стигне до честите зараде. И тако редом.

На надлежнима је, свакако, да се боре са свим текућим народским тешкоћама. Колико ће успеха имати у томе тешко је предвиђати, посебно ако се имају у виду речи Мирка Цветковића, министра финансија у Влади Републике Србије, који је недавно изјавио "да је нормално да се не може живети са пензијом од девет хиљада динара, али да држава не може да утиче на цене".

Чудно је, међутим, за пажљиве аналитичаре наше свакодневице, од којих већина живи у главном граду, да се не чује глас из бројних гранских синдиката за које се, очигледно, не догађа ништа озбиљно нити узнемиравајуће. Ни трага од подршке, коментара, помоћи било какве. Могућно је да синдикални прваци процењују, по угледу на Европљане, да је њихова улога све безначајнија, да су они у ствари своју улогу окончали завршетком прошлог века. Или, можда, чекају да се код нас приведу крају велики приватизациони послови на које нас обавезују европска, па и светска кретања, па да дају своја објашњења, дубинске анализе, високонаучна размишљања.

Које ће нове начине борбе изнедрити нова времена тешко је рећи. Сигурно је да се овај досадашњи начин своди на велико губљење енергије људи, а да циљ по правилу не бива постигнут. Одлагање проблема, дакако, није решење, свеколике штете су немерљиве, грађани све више нервозни и разједињени. Једноставно речено - огромна већина губи, а, по свему судећи, добијају, све више и више, малобројни појединци.