Болест штитасте жлезде мења човека

Да ли су болести штитасте жлезде видљиве на први поглед? У већини случајева не, али то не значи да их нема или да су занемарљиве. То, такође, не значи и да смо ми пацијенти са болестима штитасте жлезде мање битни.

Колико нас, заиста, има? Статистике кажу 10 одсто од укупне популације има неку болест штитасте жлезде, али и да је још 10 одсто недијагностикованих, потенцијалних пацијената. Ова бројка од око 500.000 душа у Србији заслужује пажњу.

Бојана Једоксић, Удружење „Крила у нама” (Фото: лична архива)

Најзаступљенија болест штитасте жлезде је хипотиреоза, која настаје као последица различитих узрока, аутоимуних болести, после операције уклањања жлезде… Терапија је доживотна. Узима се заменска хормонска терапија, што нама решава проблеме регулисања метаболизма и успешно замењује функцију жлезде.

Све ово звучи једноставно, али је пут до постављања тачне дијагнозе и адекватне терапије, кривудав, изазован и усамљен. Сви симптоми о којима се прича и пише су ту, али је битно питање и спремности да се реагује на време. Прве симптоме сам приметила још у гимназији, у виду промене на врату, варирања у тежини, нерегуларним циклусима, зимогрожљивости, нетолеранцији на сунце. Све је било замаскирано бурним тинејџерским данима, заљубљивањима и уписивању на факултет.

„Видим, а не верујем” је био мој одбрамбени механизам да признам да ми је са 18 година нарушено здравље.

Било је чудно и помало фрустрирајуће што сам морала да уложим много више енергије да бих пратила уобичајене активности вршњака. Али је још „воде протекло” док нисам добила дијагнозу и лаички веровала да је то „само” штитаста жлезда.

Сада кад би могла да вратим време, прво бих се извинила мојој жлезди што сам јој дозволила да пати и да понекад заболи, кад моја тврдоглава глава није знала да закочи.

На сву срећу, по узимању терапије осетила сам велико олакшање. Тек тада сам на својој кожи схватила да сам се годинама осећала као да идем узбрдо са троспратном кућом на леђима, док моји другари иду напред, али без терета. Како је време пролазило, било ми је све боље и боље.

А, онда је дошао тренутак да станем, осврнем се и признам да је крајњи тренутак да се посветим себи и својој „пријатељици”, мојој штитастој жлезди. Како је време пролазило, примећивала сам да избегавам да кажем да имам болест штитасте жлезде, трудећи се пратим ритам колега, пријатеља, породице. Нешто ми је јако сметало, а временом сам схватила.

Моја околина и моји најближи нису знали са чиме се суочавам и како живим све ове године. Онда сам донела одлуку да им напишем једно писмо. Написала сам им да неко до кога им је стало има болест штитасте жлезде, хипотиреозу и да би ми пуно значило да схвате да је ова жлезда наша главна жлезда која регулише метаболизам и енергију за нормално функционисање организма.

Свака ћелија нашег организма и све што се дешава у вашем телу захтева хормон штитасте жлезде у одговарајућим количинама. То значи да нам је потребан одговарајући баланс тироидних хормона да бисмо се осећали и живели добро. Хормони штитасте жлезде су нам неопходни да бисмо јасно размишљали и памтили ствари, да бисмо одржавали добро расположење, да би нам расли коса и нокти, да бисмо имали основну енергију да пребродимо дан, да добро видимо, да варимо храну...

Хипотиреоза значи да је штитаста жлезда недовољно активна и да не производи довољно енергије и недовољно кисеоника који је преко потребан свим ћелијама у организму. Ово је као да возите аутомобил, а не можете да дохватите папучицу гаса.

Сетите се најгорег грипа који сте икада имали, и колико сте се осећали уморно, болно и исцрпљено. Сада замислите да се будите сваки дан са таквим осећањем, али да морате да устанете, идите на посао или у школу и бринете о себи и другима док се борите током дана.

Иако сам ведра, весела и расположена, знајте да је ту уложено доста напора. Некада кад се погледам у огледало не могу да препознам себе од отеченог лица и капака. Храбрим се и надам се да ћу и данас бити успешна, упркос отеченим ногама, тешким као олово, слабијом концентрацијом и „маглом у глави”. Од мојих вољених желим само једно. Да ме погледају и искрено поставе једноставно питање, а тако снажно: „Како си?” Тада ће им бити јасно зашто морам да се одморим, зашто ми сметају звуци, светло, зашто ми је хладно и кад не би требало, зашто да ме не задиркују што се брзо уморим током шетње на Ади.

За свако ново јутро и добар дан треба ми њихова подршка. Њихова љубав и њихово разумевање треба да буду моја снага.